(piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret ’Odbranimo reke Stare planine’)
Koncept Božanskog možda postoji i za ateiste. Stvoren u praskozorja čovečanstva, u
vremenu velikih nepoznanica i strahova, mit je možda u tom trenutku bio i najbliži onome što je svuda oko nas zaista presudno božansko. Reči su došle mnogo kasnije, i njima se služimo i nažalost i na sreću. Nažalost su služile zabludama, a na sreću – pamćenju, razmeni i umrežavanju misli koje su bile lišene strahova.
Božansko je stvorilo Vodu, u praskovima, olujama kosmičke energije, kao potrebu da stvori ili rastopi neka od najsmrtonosnijih jedinjenja svemira ali i da u nekim od svojih kosmičkih kapi, začne život. Božansko je nesvesno, Božansko je slučajnost, Božansko su vulkani, poplave, usovi, vetar, elektricitet, rotacija, revolucija i naravno: VODA!
Otkada je sveta, na ovoj kapi svemira u kojoj se čudom ili nesrećom, zapatio fenomen života, božanska voda je poštovana, čuvana, korišćena. Ona se volela, od nje se strahovalo. Nejasno i iskustveno, do vremena mašina, nafte i plastike, Voda je prihvatana zdravo za gotovo, bilo ju je mnogo, bila je blagodarna i korisna poput najvrednijeg materijalnog blaga.
Mali i nejaki, vraćamo se na naš mikroplan, na našu planinu, želeći da nam misli i sećanje na nas budu korisni, čisti i jaki. Planina „rađa“ vodu, planina sa svojim biljkama, stenama, klimom, smenom dana i noći, godišnjim dobima kojima se odeva. Planina je naša veza sa Božanskim, sa procesima i materijom koju najčešće nazivamo prirodom.
Šta mi zauzvrat Božanskom radimo sa njegovom kćeri? Sečemo je branama, rijemo njene nadzemne i podzemne tokove, nadajući se da ćemo uskoro moći da pijemo zlato ili novac, teramo narode da krvare u njenom nedostatku a na drugoj bahato kaljamo fekalijama, hemijom i plastikom. Toliko osiono i nepromišljeno vrtlozima magnetnih talasa menjamo njenu osnovnu fizičku strukturu, menjajući sam život, koji kao i prvog dana nastanka pliva u njoj i od nje zavisi.
Bez želje i ideje da zamaram i sebe i vas dekorativnim redovima, smatrajući da se o
najvažnijem i Božanskom najviše kaže sa malo reči, osećam ovo. Govorili su mi da pravi vernici, pa čak i skeptici, osećaju potrebu da plaču na sam pomen Vere i u blizini bogomolja. Bliski smo ako je i vama bogomolja naša planina a na plač vas tera sama reč Voda i saznanje šta smo sa njom i šta ćemo biti bez nje.
O nekoj drugačijoj slobodi reka
Ono o čemu govorimo i pišemo unazad trideset godina, iz vremena devedesetih, nije se promenilo ni za milimetar. Priča se tiče dodatne zaštite reka Stare planine, potočne pastrmke u njenim vodotokovima, ali i svih sličnih reka na Balkanu.
Svako ko je posećivao retke ribolovačke revire na rekama sa potočnom pastrmkom i samo malo uključio razmišljanje, zna kakav ekonomski i ekološki potencijal leži u tome. Ekološki – u smislu dodatne pažnje nad vodotokovima gotovo potpuno čiste vode, njenih stanovnika i čitavog planinskog spleta odnosa (biološke raznovrsnosti, ili biodiverziteta) koji počivaju na njima. Ekonomski – zbog značajne koristi koju od njih mogu imati lokalne zajednice i subjekti koji o rekama institucionalno brinu.
Potreba da se nešto dodatno i na pravi način zaštiti se u ovom slučaju zasniva na prisustvu jedne tako atraktivne riblje vrste i ogromnog tržišta koje počiva na sličnim uslovima u svetu. Pogotovo što se potrebe, mogućnosti i efekti višestruko prožimaju.
Potrebe, sadašnji načini gazdovanja i zaštite
Svaka rečica i potok u kojima živi potočna pastrmka nose predznak čiste prirode i vode koja se sa vrlo malo obrade može koristiti za piće, spremanje hrane, napajanje stoke, navodnjavanje, a na njoj počivaju i svi organizmi planinskih ekosistema. Kao takvi, oni su strateško bogatstvo svake zemlje i nacije. Oni su način i rezultat procesa u kome padavine kroz sistem stena, zemlje, biljaka, postaju tekuće vode neophodne životu. Strateško bogatstvo se strateški i čuva, osim na Balkanu gde reke služe ucevljivanju za minornu proizvodnju energije ili predstavljaju paklenu infrastrukturu flotacionih procedura u rudarenju. Nad budućnošću planinskih voda Srbije ne postoji ikakav plan nastao iz promišljanja i znanja. One su najčešće plen koruptivnih političkih namirivanja, a tamo gde odlučuju političari, tu je gotova katastrofa.
Derivacione elektrane u nacionalnim parkovima i u područjima vodosnabdevanja čitavih oblasti, flotacioni baseni na najnestabilnijim bujičnim tokovima, mega turistički kompleksi u izvorišnim zonama potencijala pijaće vode… To je sadašnjost planinskih reka Srbije, ali aktivna borba da to ne bude i njihova budućnost upravo traje. Iskreno verujem da će ekološki aktivizam imati značajniju ulogu u većem i sadržajnijem stepenu zaštite u budućnosti. Nakon neminovnih političkih promena mora uslediti otvaranje medija i za planove zaštite i skrivene potencijale prirode koji nisu razlog njenog uništavanja besomučnom eksploatacijom. Iste medijske boljke kojima se bavi politika s vremena na vreme muče i ekološku scenu, otvoreni razgovori o problemima prirode i reka, put su u gašenje koruptivnih, zakulisnih radnji i masivnih uništavajućih radova u krajevima sa malo aktivnog stanovništva.
Mogućnosti i efekti
Sama estetska vrednost prirode i blagotvoran boravak kraj čistih reka, dovoljan su povod da svuda po Srbiji zasvetle centri malog turističkog potencijala. Mnogo centara malog potencijala i stroga pravila ponašanja, daju priliku da ukupni pritisak na prirodu ne bude koncentrisan i prevelik. Mnogo malih centara daju turističke i ekonomske prognoze koji nikako nisu zanemarljive. Mnogo malih centara ne nude mogućnosti manipulacijama zaštitarskim zakonima i eufemizmima državnog značaja.
Pažnja se mora usredsrediti na centre nastale u lokalnim naseljima, mesta sa određenom infrastrukturom, potencijalom upotrebljive vode i smeštajem kod lokalnih domaćina. Opet mi je Stara planina sa svojim selima Dojkinci, Topli Do, Pakleštica, Temska, dobar primer za iznete ideje. Određene ostvarene promene su, čak, u domenu fantastičnih i pokazuju kako na komšije i prijatelje deluju pozitivni primeri domaćinskog bavljenja malim turizmom. Do juče zapuštena i napuštena ognjišta sada sijaju obnovljenim sjajem i nekim mladim domaćinima. Njihovi gosti dobijaju samo pažnju i gostoljubivost seoskog doma a nose sa sobom samo zadovoljstvo i predmete ručne radinosti, domaće kuhinje i donekle naivne umetnosti. Planine i reke ostaju netaknute, posećene a iste.
Gde je tu naš potok sa potočnim pastrmkama? Tu je, visoko na listi neiskorišćenih potencijala! Ogromno svetsko i domaće tržište rekreativnog ribolova, okreće se nakon godina boravka na bogatim, negovanim, uređenim revirima, malim divljim biserima na kojima se može osetiti sva težina lova potpuno divlje ribe i upoznati esencija dalekih zaustavljenih vremena. Potrebno je samo malo naše lične, lokalne pažnje i očuvanje jedne značajne riblje vrste u potencijalu koji može da raste. Potrebno je i sa deklarativnih preći na konkretne i naučno potkrepljene korake. Korake ogromne zaštite u periodu mresta i migracija kao i vrlo stroga pravila ponašanja na rekama u kojima je pastrmka dominantna predatorska vrsta. Korake suštinske zaštite, umesto proglašavanja revira zabranjenih za sve i razmišljanja da smo time učinili sve što je bilo potrebno. Ne, time ste sprečili ljude da iz određenog razloga borave u prirodi ili nekom njenom delu. Nekim domaćinima ste izbili iz kuće potencijalne goste a državi poneki dinar od ribolovnih dozvola, članarina, naplaćenih poreza. Paušalni koraci su znak da je nekome oblast organizacije rekreativnog i turističkog ribolova možda nametnuta i teška ali se i to može promeniti. U sistemu korenitih promena poput one kakva je promena medijske slike i pažnje, leži i preispitivanje razloga zbog kojih bi neko morao biti odabran za staraoca nad važnim prirodnim resursima.
Postoje glasovi i za i protiv, za sada smo mogli da čujemo horski samo one ZA… Možda sazreva vreme razmišljanja da je i neko protiv, da postoji nešto drugačije a važno za reke i ljude koji su nikli iz obala tih reka. Možda dolazi doba veće i značajnije regionalne pameti nad onom političkom, sterilnom, prepadnutom ili u drugoj krajnosti, isključivom, bahatom.
Možda će narod koji se tukao za fizičku slobodu svojih reka, umeti da, neodvojivo od svoje suštine, o njima misli i sagledava ih suštinski!
* Članci su uz saglasnost autora preuzeti sa stranice Ekološkog ustanka.