Kako to biva sredinom meseca jula, građane Srbije je već zahvatio letnji talas apolitičnosti. Pošto se i inače kod nas politika doživljava kao pošast između dva izborna ciklusa, palanačka je dremljivost na letnjoj vrelini skoro pa opipljiva, ne vredi se onda u letnjem periodu previše baviti uskopolitičkim temama. Ali i tu leži novinarska začkoljica, da ne kažem „patka“. Kako odrediti pravu granicu rastegljivosti pojma političkog? Gde počinje a gde prestaje onaj animalni instinkt čoveka kao političke životinje? I sama tema godišnjih odmora, izbora letnje destinacije i cene turističkih aranžmana, podrazumeva opseg životnih mogućnosti koji je u neposrednoj vezi sa finansijama i društvenim položajem građanstva a to je opet čista ekonomska politika. Dakle, kako god se okreneš, sačekaće te politika bez obzira na prijemčivost godišnjeg doba ili stepen izloženosti medijskoj radijaciji. Štaviše, nauštrb i samoj intimnoj želji da se makar na deset i kusur dana isključiš iz javnosti svih medija i društvenih mreža. Politika, to su drugi. To su oni manje srećni. Oni koji i dalje rmbače na vrućini ili oni koji ostaju kod svojih kuća, izloženi režimskoj propagandi.
Tako bih i ovu kolumnu posvetio više podsećanju na jedan odličan festivalski film koji sam odgledao na mreži još početkom ove godine. Tema je laka, prava letnja, osvežavajuće lagodna. Topla, ljudska priča o zapovedniku Aušvica i njegovoj porodici koja živi svoj „lebensraum“ rijaliti u kući na obodu kompleksa konc-logora. U čitavom filmu ne postoji nijedna scena unutar logora, film ne prozvodi nikakvu mučninu, sve se odvija u ovom mikrobalonu porodične idile, u kući visokog nacističkog oficira. Taj vrhunski kontrast i moralni cinizam, s jedne strane baštenska pastorala, kuća sa bazenom, vikend žurke i klasična muzika i kliničko odsustvo svake empatije za dešavanja s onu stranu bedema koji nadvisuju dimnjaci iz koji svakodnevno kulja dim iz pećnica.Tu su i scene jakog vizuelnog kontrasta i muzičkog naboja, estetski upečatljivi kadrovi termalnom kamerom, banalnost administracije zla i sterilno odsustvo bilo kakvih moralnih implikacija na učesnike zbivanja. Film se zove: „Zona interesa“, potpisan od strane britanskog reditelja Džonatana Glejzera.
Na kraju, ne znam zašto me u ovoj letnjoj vrelini, kada se merkaju cene turističkih aranžmana i kada svaka srpska porodica sanja o tome da ukopa svoju stvarnost u mediteranski pesak, zašto me čitav ambijent ovog odličnog filma, izvan očiglednog istorijskog konteksta, podseća na savremeno srpsko društvo. Društvo koje živi svoju apolitičku distopiju u naprednoj Srbiji, dok su u pozadini te stvarnosti naziru peći pune ljudskog repromaterijala, obeleženog za političku reciklažu i sanitarni otpad.
Dragan Velikić je u svom romanu „Adresa“ iz 2019. to još bolje sročio: „Početkom druge dekade dvadeset prvog veka u Srbiji na vlast dolazi razbojnička družina koja je uspela da vlastitu kriminalnu prošlost ostavi u miraz svom radikalskom krilu. Sa svih strana pridružio im se preživeli otpad Miloševićevog vremena, kao i pripadnici stranaka demokratskog spektra, često od milja nazivani ekspertima. Stvorena je čvrsta mafijaška struktura kojoj su državne institucije bile potrebne samo kao maska, i to zbog međunarodne javnosti, jer na domaćem terenu su korumpirani mediji odavno kontaminirali zdrav razum većine. (…)
Sa stanovišta dirigenata u Briselu, samo je taj ljudski materijal mogao da osigura sanitarni koridor u koji će se pretvoriti deo periferije Evrope određen za deponiju. To će biti adresa stotinama hiljada još nerođenih stanovnika balkanskog limba. Kada jednom dođu na ovaj svet, mnogi od njih će poželeti da se izmeste negde drugde, međutim, adresa stečena rođenjem pratiće ih čitavog života.“
Dakle, politika, to smo svi mi, u ogledalu svoje preplanulosti, svojih nezaboravnih morskih sutona, potuljenih povrataka i salonskih razočarenja.