Apstraktna umetnost se neretko gledaocu otkriva na suptilan način, što zahteva veći napor za iznalaženje vlastite interpretacije.
Kako to da čovek nakon milenijuma civilizacije i kulture ne može da se odupre delovanju stečenih obrazaca bliskih svakodnevnom životu? Kako mu potreba za prepoznatljivošću zakiva pogled za realistične forme umetnosti (kao što su pejzaži, portreti i mrtva priroda) a pritom, gotovo da ga je potpuno lišila osećaja za apstraktno? Kao da je apstraktno baš toliko strano čoveku i drugačije od mimetičke (podražavačke) umetnosti da kod mnogih može izazvati osećaj nesigurnosti ili nelagode. Zar je frustrirajuće za ljude kad ne mogu da pronađu jasnu poruku u umetničkom delu.
I konj žudi za kockom, te čovek.
I običan konj žudi za kockom, doduše, njegovu pažnju ne privlači lepota geometrije i čistota forme, što je samorazumljivo, već ukus šećera. Slike razigranih konja, mrtva priroda ili čovekov akt mogu izazvati snažne emocionalne reakcije, podsećajući gledaoce na lična iskustva ili lepotu prirode i ljudskog tela. Dokle im pomenuta banalna kocka, koja je u biti jednostavna i čista forma oslobođena ukrasa ili detalja, može delovati odbojno i da joj nije mesto u umetnosti. Kao da je geometriji rezervisano mesto samo u matematici i arhitekturi?
Jednostavnost omogućava da se lepota oblika pojavi u svoj svojoj čistoti i savršenstvu.
Jedna od definicija apstraktne umetnosti govori o apstrakciji kao činu stvaranja likovnih elemenata bez posmatranja predmeta. Komponovanje se izvodi tonovima, prelazima, ritmom, geometrijom, strukturom, formom, teksturom. Da li je apstraktno uvek lišeno reference na predmet? Da li vodoravna linija meditira i kad ne nagoveštava pučinu. Razdvaja plavetnilo horizonta od plavosti mora. Ospokojava. Da li se uspravna linija proteže od središta zemlje do zvezda? Stremi u visine opirući se zakivanju sile teže. Uravnotežava. Dijagonale povezuju razleganje horizontala sa rastom vertikala. Stvaraju napetost i usmeravaju kretanje. Talasaste linije oživljavaju prostor.
Ekspresivne linije vuče nepoduprta ruka. Slobodni potezi izražavaju osećanja i poeziju. Mogu biti dramatični i nemirni, veseli i raspevani. Dakle, mogu apstraktni pravac prožeti i čistom osećajnošću. Linije su žile kucavice apstrakcije. Membrane i skelet izmišljenog živog organizma. Boje su ćelijski sokovi. Lirika nastaje kada svet kontrastnih boja ublažimo do tercijarnih boja i njihovih finih prelaza. I sekundarne su oku preoštre. Žuto-zelena će stoga smanjiti jaz između žute i zelene. Žuto-zelena sa dvostruko većim udelom zelene od žute će još nežnije prianjati uz zelenu. Dominantna zelena će elegantno poljubiti čistu zelenu, ali ne i strastveno.
Između plave i narandžaste zjapi nepremostiv ponor pa ipak ga viđamo u prirodi. Iza požutelog lišća plavi se svod nebeski. Boja jeseni – narandžasta je savršena suprotnost boji neba. Prirodne forme i slobodni oblici su svodivi na kombinacije geometrijskih oblika. Osnovni geometrijski oblici su skladni i simetrični. Koriste se za racionalno nepredmetno izražavanje. Suština apstraktne umetnosti je u komponovanju nefigurativnim likovnim elementima. Matematički jasno se može preusmeriti pogled na apstraktnu umetnost.
Apstraktna kompozicija, nasuprot pejzažu, ne namerava da obmanjuje čulo vida. Ne ruga mu se. Oko vidi ono što mu umetnik sugeriše osnovnim likovnim elementima. „Vidiš ono što vidiš“ govorili su minimalisti misleći da umetnost treba da ima svoju realnost, a ne imitaciju neke druge stvari. Nema zarona u meditativnost usled posmatranja zelenih prostranstava koja bledeći u daljini hrle u zagrljaj neba. Nema zadovoljstva kod prepoznavanja sličnosti sa milim predelom koga se sećamo. Nema pastoralne radosti koju izmamljuje čamčić dok lebdi na stajaćoj vodi u kojoj se jasno ogledaju planinske šume i beli oblaci. Nema odgonetanja tajnovitosti pozadine. A, ako je pak ima, posmatrač je sam pronalazi unutar sebe, podstaknut umetnikovom kompozicijom. Ista osećanja, koja nam se javljaju dok gledamo očaravajući pejzaž, umetnik lirske apstrakcije može izazvati kod posmatrača bez slikanja predela, samo komponujući svoj mozaik mekih oblika i blagih boja. Uprkos tome, uvrežilo se mišljenje da je realizam slika stvarnosti a apstrakcija uobrazilja nedostojna prirodne lepote. Većina ljubitelja klasične umetnosti apstrakciju ne smatra ravnopravnim likovnim izrazom. Zagovara načelo da je stvarno i ispravno samo ono što se opaža u prirodi. Kao da osećajno biće umetnika nije deo te iste [intimne] prirode?
Simetrija u društvu može se odnositi na harmoniju u međuljudskim odnosima, organizaciji društva, pravima i obavezama, kao i drugim aspektima društvenog života.
U svojoj umetnosti, najviše se bavim geometrijskom apstrakcijom, a značajan deo moje likovne prakse predstavlja izučavanje i stvaranja simetričnih oblika. Simetrija je za mene jedan estetski ideal. Ali i više do toga. Kao da postoji neka sila koja me vuče da se izrazim poštujući načela simetrije. Unutrašnja čežnja za simetrijom, čiji smisao vidim u uravnoteženju i duhovnosti, pomirenju ljudi sa prirodom i slozi, preslikava se i na likovni svet.
Smatram da simetrija uopšte prevashodno deluje umirujuće, dok je u međuljudskim odnosima neophodna zarad socijalnog mira. Makar bi koncept pravičnosti u savremenom društvu neizostаvno morao biti simetrično načelo. Ako je uz to usvojen i neophodan nivo saosećanja, društva bi procvetala. Ponekad mi se čini da kao umetnik težim ka postizanju simetrije u svojim delima kako bi prikazao ideju o idealnom društvu u kojem svi imaju jednaka prava i prilike. I da duboko u svojoj duši čeznem za time.
Simetrija je univerzalni princip u prirodi.
Načelo simetrije se može primeniti na mnoge naučne oblasti, ne samo na likovnu umetnost i matematiku. Simetrija je fundamentalna za razumevanje prirode i za stvaranje teorija u fizici. Takođe, ona se javlja u mnogim hemijskim molekulima i biološkim oblicima, poput ljudi, životinja i biljaka, i vrlo je važna u funkcionalnosti i estetici. Simetrija i ravnoteža igraju važnu ulogu u stvaranju vizuelne privlačnosti i estetskog zadovoljstva u umetnosti i dizajnu.
Verujem da je želja za simetrijom u likovnom izrazu povezana sa osobinama ličnosti, kao što su perfekcionizam ili opsesivno-kompulsivni poremećaj. Umetnik tada može težiti ka savršenoj simetriji kako bi postigao osećaj kontrole ili zadovoljstva i neku vrstu unutrašnje ravnoteže i mira.
Pored estetskog, simetrija može imati i psihološki uticaj na ljude. Stvaranje simetričnih oblika može uticati na smanjenje osećaja strepnje i ublažavanje anksioznosti. Ovi efekti se verovatno javljaju jer se simetrija može percipirati kao stabilnost, red i harmonija, što može delovati umirujuće na pojedinca.
Proučavanja perceptivnih procesa koji se odvijaju u našem mozgu pokazuju da se simetrični oblici obrađuju brže i efikasnije. Postoje istraživanja koja sugerišu da posmatranje umetničkih dela koja su stvorena poštujući načelo simetrije može imati terapijsko dejstvo na gledaoca.
Jedna od teorija koja se često koristi u psihologiji kako bi se objasnila fascinacija simetrijom je teorija evolucijske privlačnosti. Prema ovoj teoriji, ljude prirodno privlače simetrični oblici lica, jer oni signaliziraju zdravlje, dobar genetski materijal i plodnost. Ovo je posledica evolucione adaptacije, po kojoj su ljudi u prošlosti tražili partnere sa dobrim genetskim karakteristikama kako bi obezbedili bolje preživljavanje svojih potomaka.
Milan Manić (Pirot, 1979) Živi u Pančevu. Pored umetnosti digitalne apstrakcije, bavi se i pisanjem. Aktivni je član ULUS-a. Imao je šest samostalnih i više od 120 kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Objavio je dve knjige poezije i proze. Pesme i priče je objavljivao u brojnim časopisima i zbornicima u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Nagrađivan je za likovno stvaralaštvo i dobitnik je više književnih nagrada i priznanja.