Ubrzanje ritma života i tehnološkog razvoja sveta dovelo je do toga da čitanje knjiga mnogi smatraju starinskom veštinom, kojoj baš i nije mesto u našem prenatrpanom svetu. Brzina klikova, brzina preleta očima preko slika, udisaj naslova označenih prijemčivom bojom i veličinom slova, daje utisak da je dovoljno tih nekoliko reči pročitati i može sve postati jasno.
I osećanja smo time pretvorili u nešto plitko, na brzaka. U nešto što se mora dogoditi odmah i sada. Nema se strpljenja, nema se vremena za žudnju i iščekivanje. Za drhtaj uzbuđenja.
A sa druge strane, opet, utisak je da se mnogo objavljuje i štampa. Izgleda da na police stiže previše knjiga i da se one savijaju pod njima. Kuca se, uređuje tekst lakoćom kompjuterskih programa, lagodnošću komercijalnih prilika da se dospe do štamparija i izdavača knjiga. I u tom mnoštvu gradi se tržište, koje bi trebalo da predstavlja književnost. A književnost ne može biti samo tržište.
Onaj ko više ne piše ima sve vreme za čitanje. Čitanje nije toliko časno, kao pisanje, ne donosi nikakav novac, ali ipak je korisno. (Arnon Grunberg, Azilant). I sreća je što u ovakvoj sveopštoj napučenosti postoje oni kojima čitanje predstavlja uživanje. I pored svega je upražnjavaju i čuvaju kao vrednost čovečanstva.
A o toj starinskoj delatnosti malo se ima reći: uzmeš knjigu koju si odabrao i počneš da čitaš kada ti odgovara i koliko ti odgovara. Čitaš danas nekoliko stranica, sutra neku više od toga, prekosutra samo jednu i dalje po nekom svom ličnom ritmu. I to se može raditi na mestu koje sam odabereš. Svako je mesto dobro za čitanje knjiga.
I sada, kao neko ko u čitanju uživa, koristim priliku da predložim tri knjige za čitanje.
Prvi moj predlog je debitantski roman Nađe Petrović (1997): Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate (Geopoetika, 2023). Roman je pun naboja koje proživljava osoba koja stupa na scenu sučeljavanja sa životom i društvom. Strahovi od bolesti, padovi, gorke ljubavi, drhtaji prijateljstva, pitanja i nedovoljno jasni odgovori izbijaju iz svakodnevnih opsesija junaka koji se bori da ne bude odnesen lavinom nadolazećeg iskustva. Ranjivost i nesigurnost izloženi su očima čitaoca u svojoj ogoljenosti i neprebolivosti. Svirepa stvarnost više odnosi nego što pruža. Ali, i u njoj se opstaje, uz određenu cenu. Sve je u ovoj knjizi prikazano bez uzmaka i skrivanja. Skrivanje može biti samoobmana koja nas čini slabijim. I kako sam se bližio poslednjoj stranici knjige sve sam bio uvereniji da čitam nešto što je mogla ispisati Sali Runi, irska autorka romana Normalnih ljudi. Meduze nisu imitacija tog romana, nego je atmosfera mladosti i pitanja koja iz nje iskaču, slična opsesijama mladih ljudi sa druge strane sveta.
Drugi roman koji preporučujem objavljen je 2023. u izdavačkoj kući „Areté“. Vila Fazanka, Bojana Krivokapića (1985). Bojan Krivokapić je autor koji je već svojim prvom knjigom Trči Lilit, zapinju demoni(2013) privukao pažnju na sebe. Romanom Proleće se na put sprema (2017) potvrdio je da je autor koji se suočava sa našom sadašnjošću i svim sukobima koji iz nje proizlaze. Rekao bih da je njegov stil rad skalpelom na malim ranama. Ušivanje tih rana je bez anestezije, naživo.
U romanu Vila fazanka, glavna junakinja Ana, odlazi na sever ravnice da čuva jednu vilu. Njen povratak u prošlost započinje time. Epizode koje iskaču iz svih uglova knjige i nižu se jedna na drugu govore o idealima, zabludama, greškama i velikim očekivanjima koji su postojali na ovim prostorima i vodili i glavnu junakinju romana i sve nas na jedno putovanje koje se završilo velikim lomom. Ono što se želelo zaboraviti gurano je na mračne tavane ili u sobe koje su ostajale pod ključem, kao ostave. I nikada nije uspelo sve ostati tamo, nego je nadiralo u stvarnost sa kojom se mora suočiti. Mora se svaka rana preživeti i odbolovati. Roman je ovo koji ima svoju tanku nit gospodskog hoda kroz život uzdignute glave.
Katarina Mitrović (1991) privukla je moju pažnju svojim debitantskim romanom u stihu Nemaju sve kuće dvorište (2020). I ona je autorka koja ne beži od suočavanja sa stvarnošću u kojoj živimo. Nema tu mesta idalizaciji i ulepšavanju stvari. Imenuje se ono što izaziva bol. Njen drugi roman objavljen 2024. Sve dobre Barbike (PPM Enklava) nastavlja da donosi suočavanja sa užasima svakodnevice koju nam serviraju i od svih nas zahtevaju da jedemo servirano. Glavna junakinja, prisiljena problemima i zdravstvenim stanjem, mora se vratiti iz Beograda u Obrenovac. Njeno ozdravljenje, početak je novih preispitivanja same sebe. A konobarisanje u jednom obrenovačkom kafiću je novi početak suočavanja sa stvarnošću koja je otrovna na više različitih nivoa. Gorčina koja se ispija nije samo lek, ona je i nova potvrda da predaje nema.
U romanu pronalazim slike koje se neumorno kopiraju iz dana u dan u našoj stvarnosti.
Prošla sam pored svog prljavog, belog punta i spustila brisače koje je neko podigao jer sam parkirala ukrivo. Morala sam to da uradim jer je na asfaltu bila rupa. Nisam mogla da procenim kako je rupa nastala. Već je bila ispunjena đubretom i plastičnim flašama. Zamišljala sam kako se rupa povećava i guta parking, pa Konjarnik, zatim ceo Beograd, i čitavu Srbiju, i kako strani mediji izveštavaju o zemlji koja je jednog dana nestala, strahujući da će rupa da proguta ostatak sveta, što se na kraju desi.
I dok rupa guta čitavu ovu zemlju, čitajte, ne predajte se.