Možda društvo kao kolektivna sfera institucionalne, generacijske, ekonomske, obrazovne i kulturne isprepletanosti – ovde više i ne postoji, jer bi u tom slučaju podrazumevala i jedan prećutni društveni dogovor ili makar zajedničku svest o tome šta su osnovne vrednosti i ciljevi razvoja našeg društva.
Čini se da je ova letnja vrelina, sa temperaturama i do 40 stepeni Celzijusove skale, istopila sva naša čula pretvorivši nam medijsku pažnju u kašu utisaka koju svakodnevno srkućemo u digitalnoj hladovini naših monitora. I da nije teme rudarenja ovog leta Gospodnjeg 2024, bila bi to savršena uravnilovka, sa salanitetom sličnim Mrtvom moru, u kome je jedino moguće bezvoljno plutati, bez plivanja i zaranjanja. Drugim rečima, ova naša palanačka mrtvaja (domanovićevski brendirana) bila bi savršena žabokrečina sa uobičajenim babetinjskim ehom tračeva na sokacima, tim autentičnim storijima i rilovima naše stvarnosti – jeste i da su se i te gradske babe i dede odavno preselile na fejsbuk, tako da ni kod babe više nema lajk za džabe.
Bilo kako bilo, stvarnost je tu, jedna jedinstvena, zakuvana, zapržena i zapečena. Ili je to samo privid, onako kako se asfalt na letnjoj vrelini „preliva“ na horizontu, poigravajući se sa našim čulom vida. Možda su relativisti (solipsisti) ipak u pravu. Možda svako od nas zaista živi u svojoj otuđeno subjektivnoj realnosti, zaklonjen štitom sebičnosti i ličnog ćara, kojim je zaklonio čitav svoj životni prostor. Možda društvo kao kolektivna sfera institucionalne, generacijske, ekonomske, obrazovne i kulturne isprepletanosti – ovde više i ne postoji, jer bi u tom slučaju podrazumevala i jedan prećutni društveni dogovor ili makar zajedničku svest o tome šta su osnovne vrednosti i ciljevi razvoja našeg društva.
Ovde su percepcije stvarnosti, često i medijski indukovane, skoro pak dijametralno suprotstavljene. Prema onoj zvaničnoj, Pirot je najlepši evropski gradić, sve one panoramske fotografije dronom koje predočavaju bazen, Kej, nišavske mostove, deluju impozanto, naročito u ambijentu predvečernjeg led osvetljenja. Ipak, kad se malo bolje zagledaju i druge stvarnosti ispod te zlataste krunice oficijelne „dronaže“, vide se i neke raspukline, prelomi i rupe. Vidi se kako život teče poput vode iz raspukle vodovodne cevi, rupe svrdlaju nasred asfalta, zatrpani odvodni slivnici kišne kanalizacije i druge komunalne „sitnice“ koje viđamo na ulicama, trotoarima i trgovima… Ili se više i ne trudimo da ih vidimo, naviknuti na neku vrstu vizuelne autocenzure, svako iskakanje iz zvanične slike stvarnosti tumačimo kao neoprostiv greh. Naravno, uvek je lepša zvanična stvarnost, digitalno umivena, blještavo filtrirana i ikonografska, ona koja se slika iz donjih slojeva atmosfere: ona je ideal našeg Grada, dok su ljudi sa svojim „sitnim“ problemima nevažni iz ptičje perspektive.
Politika je ionako samo dobar marketing. Menadžment upravljanja stvarnosnim filterima i digitalna kozmetika slika, a ono što se ne uklapa u savršenu sliku stvarnosti – pitajte ponešto o tome one radnice iz bivše „Makaron mode“ kojima je gazda ostao dužan četiri plate ili radnike iz „Tigra AD“ koji su pod ugovorom na određeno vreme i koji se spremaju za štrajk ili hiljade nezaposlenih u gradu ili korisnike narodne kuhinje koja u letnjem periodu ne radi zbog godišnjeg odmora…
E, zato radi spin-dijalektika na svim režimskim medijima puno parom, sa svim kontekstualnim korekcijama fokusa. Koliko su naše stvarnosti različite i često „klasno“ nepomirljive, svedoči i podatak da je samo od početka ove godina negde oko četiri stotine ljudi otišlo iz našeg palanačkog čardaka, verovatno zbog viška blagostanja, a koliko vidim, među nekadašnjim poznanicima, tek ima da se beži iz ove napredne Srbije, pošto kreatori ove božanske slike stvarnosti ovu teritoriju vide kao sirovinsku bazu za svoju rudarsku kolonijicu na Balkanu – buduću opustošenu zemlju srećnih i zadovoljnih rudara. Bojim se, da će na kraju to biti ona poslednja, „uramljena“ slika stvarnosti, koja će jednom za sva vremena zatrpati sve ostale slojeve palimpsesta, ukoliko se na ovim prostorima nešto suštinski ne promeni. A i dronovi će morati da druzgaju kroz tunele naše rudarske (distopije) budućnosti.