Često se kao pojedinac zapitam vredi li se uopšte baviti politikom na lokalu? Kao neko ko živi u gradu kakav je Pirot, palanci koja je u svojoj novijoj istoriji prešla put od socijalističke varošice do kvazi urbane (post-tranzicione) čaršije, u kojoj žive uglavnom zastrašeni građani kao taoci ovog sistemskog ludila i koji su, po svoj prilici, odavno paktirali sa „nužnim zlom“ partijske oligarhije, smatram da ovo pitanje nije nimalo naivno niti retoričko. Citirajući jednog latinoameričkog pisca koji je napisao da je mali grad veliki pakao, a znajući sve ono što nam je svima poznato iz svakodnevnog iskustva, postavljam pitanje, zaista, na šta se svodi politika u ovom gradu?
Ili bolje se zapitati: protiv čega se mi borimo u ovom društvu? Činjenica jeste da je politički sistem kakav imamo u Srbiji refleksija onog većinskog stanja svesti u društvu, drugim rečima – nije nam pao s Marsa. Za to je uvek odgovorna ona ćutljiva i socijalno prilagodljiva većina koja je tražila razne „prečice“ za sebe i članove svoje porodice u pogledu zapošljavanja, obrazovnog, profesionalnog i društvenog uspeha. Tako se vremenom i došlo do sloja privilegovanih a nedodirljivih političkih moćnika. Njima je upravo ta ćutljiva većina svojom sebičnošću i licemerjem utrla put ka partokratskoj ekskluzivi i funkcionerskoj dugovečnosti. Ista ta tiha i prevrtljiva većina će koliko sutradan uticati i na to da se i ova vlast promeni, ali da li će opet produkovati vlastodršce sa istim političkim i moralnim kvalifikacijama, pitanje je možda i suštinsko.
Dežurni filozofi palanačkog morala odavno su primetili da svaki čovek ima svoju cenu. Tako i u politici. Ili bolje reći: ponajpre u politici. Siti smo se nagledali i naslušali raznih nabusitih i gromovitih opozicionara u poslednje dve decenije kako su najljuće napadali predstavnike vlasti, da bi se na vrhuncu svoje političke karijere pokajnički ušlihtavali i uklizavali u istu tu omraženu „kaljugu“ vlasti. Neki to doduše rade sa više stila i šarma, dok su drugi rustikalno oličenje onoga što naš narod voli da nazove, onako od meraka: prodane duše. Izgleda da je Srpska napredna stranka tokom više od decenije svoje vladavine stvorila takav imidž da nije gadljiva ni na jednog preletača iz bilo koje stranke, bez obzira na njegovu političku ili ideološku prošlost. Čak se nazire i „prefinjenost“ moralnog aksioma u selekciji novih „niskopreletačkih“ kadrova: što veće đubre, to bolji konvertit.
Neko je sarkastično primetio ovaj apsurd pa se s pravom zapitao zašto se svi mi ne bismo učlanili u SNS, ukinuli sve političke stranke i udruženja građana i vratili se u ušuškanost jednopartijskog sistema kakav smo imali posle Drugog svetskog rata? Obaška, probali smo sa višestranačjem s početka 90-ih, stari su komunisti obukli nacionalističke gunjeve i jeftina demokratska odela sa lažnom postavom, uvideli smo da politički pluralizam i izborna demokratija ovde ne funkcionišu i zašto se opet, njegoševskim alpinizmom rečeno: „spuštati na isto uže“? Kad nešto ne ide, onda ne ide. Čemu uopšte izbori i stranke? Politika je, obrni-okreni, kao posestrima onog najstarijeg zanata na svetu, oduvek bila samo jedan oblik trgovine.
Kako poručuje grafit u Balkanskoj ulici (“Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja”), naš politički razvoj ne funkcioniše na prazan stomak. I gde su danas ti prostori politike u ovom gradu? Ako se pod tim podrazumeva rad lokalne skupštine, bojim se da je iz mog odborničkog ugla, a o tome svedoči čitav serijal kolumni „Dnevnika jednog odbornika“, skupština samo paravan politike i inscenacija. Čak su i politički akteri u skupštini previše teatralni i scenski našminkani za auditorijum iza kamere. Drugi prostor za detekciju političkog života jeste medijski prikaz rada stranaka te njihova saopštenja. Opet, sve je to gola marketinška fasada manipulacije, odnosno kako glasi moto čuvene SF serije „Dosijea X“: istina je tamo negde. Negde drugde. Izvan pozorišnih kulisa skupštine, iza medijske uravnilovke „šarenog jednoumlja“, tamo gde odistinski postoji kritička spontanost govora i mišljenja.
Taj prostor autentične politike jedino može da bude – ulica. Prostor trgova, pijačnih tezgi, neasfaltiranih prigradskih zakutaka, redova u supermarketima, te poneki digitalni sokak društvenih mreža u kojima se očituje sav taj kakofonijski šum stvarnosti, u njenoj nepatvorenoj sirovosti i političkoj nekorektnosti. Jer tu nema nikakve glume. Nema paravana. Nema lažne empatije i filantropskih suza vlastodržaca. Samo goli život. I njegova svakidašnja jadikovka. Nečiji grč u stomaku i poneka psovka. I ništa više. Dovoljno za početak političke borbe?