Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih je u tome da o sebi ne govore nikada.
(Volter)
Još jedna sednica Skupštine na kojoj se veća pažnja posvećivala formi nego suštini, lepoj ambalaži zakonskih oblandi nego ukusu naše tužne stvarnosti. Iako je započela komemorativnim jedinstvom svih odbornika povodom tragedije u Novom Sadu, mišljenja sam, dan kasnije, da je ovaj minut ćutanja trebalo da potraje do kraja sednice. Da tišina pokrije sve izlive slavoljubivosti i patološke megalomanije onoga koji se neprestano hvalio kako je u politici preko dvadeset godina i kako je sve i svakoga pobeđivao na izborima, uključujući i aktuelnog nam predsednika Srbije, na čijoj je izbornoj listi na poslednjim lokalnim izborima prokrijumčaren kao ilegalni politički emigrant. Uvrede i lične provokacije od strane prvog čoveka grada upućene nama iz redova opozicije nikad grđe i nikad direktnije. Od dostojanstva njegove političke funkcije ostala je samo prazna ljuštura autokrate čija je nervoza srazmerna strahu od gubitka položaja.
Inače, sednica ko sednica, usvajanje Izveštaja o budžetu za tekuću godinu i povećanje poreza na imovinu od deset posto za narednu. Budžet ko budžet, skrojen po meri aktuelne vlasti sa prioritetima koji su, barem je to moja malenkost u svom uvodnom govoru pokušala da obrazloži, u neskladu sa javnom potrošnjom. Jedan digitalni turistički vodič, aplikacija na mobilnom telefonu od 115 hiljada evra iliti dva i po javna toaleta, košta koliko i čitav niz ekonomskih i socijalnih mera, od mera populacione politike do finansijske podrške ulaganja u lokalne mesne zajednice. I razne druge rashodovne stavke udenute u javnu potrošnju koje običnog čoveka koji prati medijska dešavanja po Srbiji natera da se zapita u kakvom to političkom sistemu živimo?
Da li je to sistem koji će sutra zarad profita raznih javno-privatnih „partnera“ rasprodati sva javna preduzeća i sve izvore prihoda usmeriti ka privatnim ponuđačima? Znamo da će famozni „Ekspo“, običan izložbeni sajam u prestonici zadužiti Srbiju i sledeće generacije za punih 20 milijardi evra. Plus razni nacionalni stadioni i ostali faraonski poduhvati aktuelne republičke vlasti. Nama na lokalu je bar pripao tobogan kao novogodišnji poklon, transfer vredan simboličnih 360 000 evra. Važno da se naš podgradonačelnik i njegovo limunada- udruženje pod nazivom „Osveženje“ skućilo blizu Keja, kupivši za svoje potrebe nekretninu u vrednosti preko 100 000 evra. I nikom ništa, život ide dalje, skupština je postala samo štand jeftinog prodavca magle i njegove lukrativne družine „osveživača“.
Na kraju ovog kratkog dnevničkog zapisa, neka bude zapisano i ovo, možda će neko nekada da pročita ove redove, sa poželjnom vremenskom distancom i ravnodušnošću kakvog istoričara ili sociologa (a možda je i ovo moje očekivanje ravno oholosti) i shvatiti da je dobro što se rodio u nekom drugom vremenu, sa nekim drugim životnim ciljevima i društvenim vrednostima. I dalje lično mislim da borba protiv ove i ovakve vlasti obavezuje svakog pojedinca koji deli iskustvo života pod ovim podnebljem, jer ovu vlast nećete nikad promeniti niti postideti svojim ćutanjem. U lustracijskom smislu govoreći, moraće dobro da se zasuku rukavi da bi se iza maske ohole nedodirljivosti ovakvih vlastodršaca razotkrilo pravo lice njihove a i naše sramote…