Politički pokreti ili stranke?

Na kraju, kako god se politička scena u Srbiji i na lokalu bude dalje razvijala, jasno je da će se ovo pitanje uvek aktuelizovati upravo kroz mogućnost da se novi, neokaljani pojedinci afirmišu u politici, a da li će to biti u sklopu grupe građana, pokreta ili klasične partije, možda i nije toliko važno. Upravo je Pirot kao grad pokazao na decembarskim izborima prošle godine, mnogo pre ostalih gradova i opština u Srbiji, kako se principijelnim ujedinjavanjem i promocijom novih ljudi i ideja, pozicije vlasti mogu institucionalno poljuljati i kako bi čitava opoziciono nastrojena politička scena u Srbiji mogla da izgleda u budućnosti.

Pitanje koje se s pravom postavlja kao legitimno na srpskoj političkoj sceni jeste i analiza odnosa pokreta i političkih stranaka u domaćoj politici. Kao neka vrsta uvodne konstatacije u temu ovog članka zanimljiv podatak je i taj da u Srbiji danas postoji 120 registrovanih političkih organizacija, a visok broj političkih partija je prisutan i u ostalim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije, istraživao je N1.

„Sam broj partija nije najrelevantniji, relevantne su stranke koje su aktivne i učestvuju na izborima… Imate višestranačke izbore, ali je to daleko od demokratije ako nemate demokratičan izborni proces. Mi (Srbija) smo rezultat jednog proporcionalnog sistema, gde imate zatvorene liste na koje građani ne mogu da utiču, već partijske oligarhije“, kaže za N1 profesor sa Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.

„Posle jednostranačkog sistema u bivšoj Jugoslaviji, došlo do gladi za mogućnošću pluralizma, što je izazvalo osnivanje velikog broja političkih partija (u svim zemljama bivše SFRJ), ali sa sleganjem političkog tla, nemate potrebu da svaki čas osnivate stranku“, zaključuje Stojiljković.

„Broj političkih partija u registru je podatak koji ne pokazuje suštinu političkog života, niti demokratske kapacitete političkog sistema. Sam podatak nema nikakvu vrednost za analizu političkih procesa, s obzirom da u izbornim i političkim procesima učestuje samo manji deo partija, a stvarnu relevantnost i uticaj na procese ima tek nekolicina, zavisno od prirode partijskog sistema. Države na postjugoslovenskom prostoru imaju različita zakonodavstva po pitanju regulacije rada i funkcionisanja političkih partija, ali ipak postoje određene sličnosti, pre svega u prirodi partijske kompeticije i obrazaca ponašanja u politici“, u istom članku ističe docent FPN-a, Despot Kovačević.

Druga važna stavka koja ide u prilog osnivanju pokreta umesto političkih stranaka jeste i broj potpisa kao i finansijski troškovi njihovog overavanja kod notara. Prema važećem Zakonu o političkim strankama potrebno je 10 000 potpisa za registraciju političke stranke, što iziskuje troškove overe svakog potpisa koji iznosi 360 dinara, što je u totalu cifra od preko 30 000 evra za osnivanje političke partije. S druge strane, ako ste registrovani kao udruženje građana ili pokret put do izborne liste mnogo je efikasniji i isplativiji, s obzirom na činjenicu da je za osnivanje NVO, koja se na izborima može pojaviti kao grupa građana, potrebno nešto više od 6.000 dinara i svega tri potpisa.

„Norma od 10 000 potpisa za registraciju otežala je osnivanje partija, ali je proizvela i devijaciju koju nazivamo ‘kupovina partija’, kada se već registrovana partija ustupi (pretpostavljamo za novac) i potom se promeni ime i statutarno, programski prilagodi potrebama i idejama novog rukovodstva. S druge strane, prikupljanje potpisa za predaju izborne liste postalo je već iz izbornog ciklusa u izborni ciklus sporan deo demokratičnosti procesa, jer se u više navrata dolazilo do sumnjivih potpisa i osporavanja lista. Do sada nismo imali značajnog epiloga po ovom pitanju, što drastično narušava i poverenje građana u izborni proces“, zaključuje Kovačević.

Istražujući dalje ovu temu po pitanju stavova nekih od aktera na političkoj sceni Srbije, jasno je da predstavnici konvencionalnih stranaka, barem onih koje su aktivne od trenutka ponovnog uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji, favorizuju ovakav način političkog organizovanja i delovanja.

„Političke stranke imaju i nešto što grupe građana nemaju, a to su višedecenijsko iskustvo u podnošenju lista, uočavanju izbornih nepravilnosti, pisanju prigovora”, navodi Srđan Milivojević iz Demokratske stranke, u svojoj izjavi za BBC na srpskom.

„Tokom 2000-ih se, navodi on, širom Srbije pojavio niz lokalnih grupa građana i pokreta koje su napravili dobre rezultate, a čiji su pojedini lideri i više od 20 godina na vlasti. Milan Đokić iz Knjaževca, Vidoje Petrović iz Loznice, Vladan Vasić iz Pirota, Boško Ničić iz Zaječara… Svi su nekada imali pokrete, potom se udružili sa G17+ u Ujedinjene regione Srbije (URS) i prerasli u nesmenjive gradonačelnike, a danas su u SNS.”, zaključuje Milivojević.

„Polje politike traži stabilnu organizacionu infrastrukturu i prostor u kome se različita interesna i programska pitanja uokviruju, posebno ako želite da ustalite politički izborni uticaj i imate izvestan parlamentarni status. Aktivistički i mobilizacijski okvir teško može relativno trajno da održi nekakva civilno-društvena inicijativa, građanski aktivizam ili pokret. Tu na scenu stupaju partije koje imaju statute, predsednika, partijska tela, program, ističe opet profesor Stojiljković sa FPN-a u izjavi za BBC.

Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da se pokret ne osniva već se stvara i nastaje.

„Većina ljudi koji misli da se bavi politikom kreće tako što osnuje nešto što je u pravnom smislu NVO i deo civilnog sektora, da mu pompezniji naziv poput pokreta i ako zaživi sprema se za transformaciju u stranku. Imali smo i druge načine. Opozicione stranke poslednjih godina nastaju i tako što su za novac kupovale već registrovane političke stranke ili se inkorporirale u te stranke menjajući im imena. Tako je nastala i stranka gospodina Tadića, Đilasa, Jeremića. Proces je takav da se testirata politika, ideja i program tako što se izađe na ulicu, poput Ćute ili Kreni-promeni, postane se prepoznatljiv i neko u koga se veruje ili ne, i u jednom trenutku to postane nešto što vredi da bude politička organizacija.”

“Većina ljudi koji slobodno razmišlja, koji ne živi od politike, nije njom opterećen i ne razmišlja da mu je politika potrebna da bi ostvario životni cilj beži od članstva. Ne zaboravite, nijedna politička stranka nije organizacija slobodoumnih ljudi. Čim uđete u stranku imate obavezu da poštujete pravila koja su često ozbiljna i rigidna. Nijedna stranka nije demokratska. Ljudi koji imaju simpatije ili daju glas na izborima nekoj slobodoumnoj priči retko će se odlučiti da i formalno uđu u partiju osim ako nemaju ozbiljne političke ambicije“, zaključuje Milivojević.

Dr Dragan Milić iz Niša, čija je grupa građana napravila odličan rezultat na lokalnim izborima u Nišu, izjavio je za medije da ni oni nisu očekivali tako dobar rezultat u trećem najvećem gradu u Srbiji.

„Odgovor je jednostavan: građani više nemaju poverenja u partije, koje su ih toliko puta prevarile. Partije doživljavaju izbore i postizborne rezultate kao plen. Znači, Srbija je jedan plen, znate kao kad imate pečenje na stolu, pa neko hoće butkicu, neko rebarca. Tako i stranke, jedan hoće neko javno preduzeće, drugi hoće nešto drugo i to narod prepoznaje”, ocenio je Milić u svom intervjuu za Insajder.

Na lokalnim izborima u Pirotu, krajem prošle godine, ujedinjena opoziciona lista pod nazivom „Pirot protiv nasilja“ dobila je poverenje više od trećine lokalnih glasača. Okosnicu ove političke koalicije čine dva lokalne grupe građana, jedna koja se svojim delovanjem već profilisala u prošlosti pod nazivom „Najbolje za Pirot“, na čelu sa dr Žarkom Todorovićem, i drugo, „Udruženje građana Glas Pirota“, koje je iz delokruga humanitarnog aktivizma preraslo u politički pokret koji je osnovao bivši profesor Tehničke škole Pirot i nosilac izborne liste na lokalnim izborima, Darko Božić.

„Promene u društvu mogu da se dese samo ’odozdo pa naviše’, dakle od lokalne sredine pa naviše prema republici. Nosioci promena će biti pokreti, udruženja građana i grupe građana oslobođeni bilo kakve partijske pripadnosti. Zašto to govorim? Kada u gradu za gradonačelnika pobedi kandidat stranke, on je dužnik Beograda a ne građana koji su za njega glasali. Dokaz za to su ostavke gradonačelnika koje su davali pred izbore. To je posledica telefonskih razgovora sa šefovima stranaka. Lokalna udruženja u pokreti nemaju šefove u Beogradu. Tu je razlika. I odgovorni su samo građanima koji su ih birali. I još jedna jako bitna stvar. Lokalni lideri neće moći biti preskočeni u pregovorima oko formiranja vlasti upravo jer nemaju šefove u Beogradu gde bi mogli da budu ’predočeni’ uz kofer pun para. Dakle, promene moraju doći odozdo naviše a ne sa vrha naniže i promene mogu doneti samo udruženja građana ili pokreti bez gazdi iz Beograda. I još jedna važna stvar. Ti lideri udruženja i pokreta moraju biti pravi. Jer će centralna vlast u ovde postavljati lažne lokalne lidere. To se može delimično otkloniti pisanim izjavama odnosno tzv. ’ugovorima časti’ sa građanima. Sredina mora prepoznati iskrenost i pouzdanost lokalnih lidera. U malim sredinama je to puno lakše“, istakao je za portal Glas Pirota Darko Božić.

Sličnog razmišljanja je i lider “GG Najbolje za Pirot“ dr Žarko Todorović, koji takođe ističe i značaj povezivanja lokalnih udruženja, pokreta i grupa građana u širi politički korpus na nivou Srbije, kakva je trenutno na političkoj mapi Srbije organizacija “Glas Srbije“.

„Poverenje građana Srbije u opoziciju је palo, nastala je ogromna pasivnost i odsustvo motiva da se politički angažuju. Stvorila se velika apatija u javno-političkom prostoru Srbije. Kriza poverenja, centralizacija političkog odlučivanja, velike podele u opoziciji koje naravno vladajuća vrhuška snažno podstiče već 12 godina, odreda su razlozi koji su u brojnim gradovima i opštinama Srbije pokrenule svest ljudi da se okupe, organizuju, formiraju brojne grupe građana i političke lokalne inicijative. Odgovornost u mnogim sredinama u političkom radu, opozicionom delovanju je kroz sve ove godine vidno, širom Srbije, spala na lokalne pokrete i grupe građana koji se bore za interese građana u lokalnim sredinama.
Izazovi koje imaju grupe građana na lokalnom nivou su brojni. Najveći problemi jesu: nedostatak finansiranja osnovnih potreba, pravni problemi oko registracije i održavanja grupa tokom redovnog rada, rigorozna kaznena politika od strane institucija, finansijsko i pravno iscrpljivanje, ignorisanje od strane vlasti i institucija, medijski mrak.
Udruživanje lokalnih grupa građana je važan proces kojim se ljudi u jednoj zajednici organizuju u cilju zaštite i promocije svojih zajedničkih interesa i vrednosti. Ovo može uključivati formiranje neprofitnih organizacija, udruženja ili grupa građana koje se bave određenim pitanjima, kao što su zaštita okoline, kulturna baština, zaštita prava ljudi, obrazovanje ili zdravlje. Udruživanje lokalnih grupacija je svakako zahtevan proces i zahteva mnoge resurse, uključujući vreme, energiju i novac. Međutim, kada se organizacija uspostavi, ona može da pruži mnoge prednosti za zajednicu. Ovakvo udruživanje građana može biti deo šire vizije za jačanje demokratije i građanskog učešća u lokalnoj zajednici sa izvesnom snagom projekcije na nivou čitave Srbije.
Osnivači i članovi OGP ’Glas Srbije’ jesu lokalne političke organizacije, udruženja građana i pojedinci, čiji je cilj rad u interesu građana na lokalu. Glas Srbije neće imati bilo kakvog lidera koji će biti iznad ostalih“, ističe za portal Glasa Pirota dr Žarko Todorović.

Na kraju, kako god se politička scena u Srbiji i na lokalu bude dalje razvijala, jasno je da će se ovo pitanje uvek aktuelizovati upravo kroz mogućnost da se novi, neokaljani pojedinci afirmišu u politici, a da li će to biti u sklopu grupe građana, pokreta ili klasične partije, možda i nije toliko važno. Upravo je Pirot kao grad pokazao na decembarskim izborima prošle godine, mnogo pre ostalih gradova i opština u Srbiji, kako se principijelnim ujedinjavanjem i promocijom novih ljudi i ideja, pozicije vlasti mogu institucionalno poljuljati i kako bi čitava opoziciono nastrojena politička scena u Srbiji mogla da izgleda u budućnosti.