Može se videti sav strah, ćutanje, pad, privilegovanost javnosektoraštva u punoj ljudskoj i moralnoj bedi, neprekidno ulizištvo, nagrađeno beskičmenjaštvo, beskrupuloznost, samoća, nemoć i prihvatanje većine da se sa njom čini šta god vlast želi.
Prolazim nedeljama pored Guševice. Neko se opredelio da renovira jedan od simbola Pirota. Ne znam ko, jer tabla sa podacima o radovima nikada nije postavljena. Retko kad vidim i radnike. Sve izgleda kao da se posao otaljava i prolongira. Možda sam previše grub prema onima koji predano osmišljavaju našu stvarnost, ali to ne menja činjenicu da nisam mogao kao građanin da pročitam sa obavezne table podatke o radovima. To mi smeta. U tome vidim aroganciju vlasti, koja smatra da može raditi šta god želi i kako želi. I u tome je veliki problem života u Pirotu. Ne može se vlast obavljati da bi bila sama sebi dovoljna i sama za sebe dobra, već treba da bude na polzu građankama i građanima. Nama vlast treba da podnosi izveštaj. A tog izveštaja nema, niti će ga biti. Tako bar lokalna vlast misli.
A opet, moje je da pretpostavim kako nameravaju da završe renoviranje česme Guševica, oni koji ih rade i oni koji ih plaćaju, do 28.8. I da tada slavodobitno, uz talambase objave otvaranje novorenoviranog simbola Pirota.
To je taj marketing. Neprekidni marketing koji odvaja vlast od života, koji odvaja vlast od realnosti. Teško je videti sve šta se događa u stvarnosti kada se voziš džipovima i automobilima sa tamnim staklima. Teško je razumeti da je privilegovani deo vlasti i skutonoša samo mali procenat onih koji žive u ovom mestu. Pirot sve više liči na Potemkinovu palanku, prepunu kulisa. A pored tih kulisa otvaraju se rupe koje će progutati i ulice i kulise, pucaju cevi iz kojih teče li, teče i preti da odnese držače kulisa i pretvori sve ovo u močvaru i kal.
Možda sam grub kada ovako pišem. Ne dopada se ljudima kada jed eksplodira. Ali i to se događa, kada laž i obmana pređu sve granice. A kod nas su se oni pretvorili u jedinu stvarnost.Dvadeset godina otkako je na vlasti jedna klika i ona sa stvarnošću dodira više nema. Ona je kreirala novu stvarnost u kojoj ima mesta samo za reklame i lični PR. Ima mesta i za brojne slike snimljene dronom sa velike visine, jer tako se manje vidi od onoga što bi trebalo da bude uklonjeno. Da ne smeta. I Pirot je tu ono što će u budućnosti biti Srbija.
Oni koji žive u Srbiji, imaju jedinstvenu priliku, da ako doputuju u Pirot, putuju kroz vreme. Iz Srbije, u kojoj je trinaesta godina vlasti jednog čoveka i njegove klike, može se doputovati sedam godina unapred, u vreme kada će on biti dvadeset godina na vlasti. Može se videti sav strah, ćutanje, pad, privilegovanost javnosektoraštva u punoj ljudskoj i moralnoj bedi, neprekidno ulizištvo, nagrađeno beskičmenjaštvo, beskrupuloznost, samoća, nemoć i prihvatanje većine da se sa njom čini šta god vlast želi. I za razliku od većih gradova gde postoje enklave slobode i postoji nešto veći broj ljudi spremnih da govore, ovde je ostalo nas nekoliko, može se nabrojati na prste obe ruke, koji govorimo i bunimo se. Izolovani, bez prostora i prave podrške, sami, na ulici.
Skok od sedam godina, može pokazati i ljudima šta čeka njihove gradove i čitavu Srbiju kada pritisak i ucene dostignu vrhunac. Osetiće oni drhtaj i uzmak sugrađana kada se s njima upuste u razgovore. Sakrivanje pogleda, stid i sram, okovanost strahom. Jer nema alternative. Sve je pod šapom lokalne vlasti. Ona se postavila kao gospodar života i smrti.
Poziv je ovo svima da dođu do Pirota, da uživaju u jedinstvenoj mogućnosti skoka kroz vreme. Možda će im to turističko putovanje omogućiti da pronađu novu želju za borbom i novi podsticaj da ne dozvole da i Beograd i ostali delovi Srbije postanu Pirot i zadrže istu kliku na vlasti punih dvadeset godina.