Dakle, kakvi god da su pojedinačni rezultati sportista i reprezentacija, nadam se da je u današnjem vremenu, sem surove profesionalne kompetitivnosti i medijske senzacije, koju svaki dan gledamo na TV-u, ostalo još ponešto od tih univerzalnih vrednosti i principa u sportu i oko njega. Trebalo bi onda i taj čuveni olimpijski plamen uvek razgorevati u ime tih preostalih načela univerzalne humanosti i solidarnosti, ako je ponešto od toga preostalo na zgarištu međunarodnih odnosa – u suprotnom, sve će to postati samo „logoraške igre“ zarobljenog čovečanstva koje je odustalo od pravih promena.
U svetlu dugo očekivanih Olimpijskih igara u Parizu, naravno, fokus ovdašnje sportske javnosti ljubomorno je usmeren na tenis i mušku košarku. Mimo svake politike, iako se ova umešala u svaku poru našeg društva (tako je i proslavljeni trener Svetislav Peši Kari onomad dopustio sebi da bude promotivno lice u kampanji Partije na vlasti), tema ove kolumne je u znaku promišljanja onog poznatog „odisaja“ našeg društva, kojim se svaki put naduvava medijski balon u pogledu očekivanja uspeha reprezentacije Srbije u košarci. Ili da to uprostimo do nivoa kafanske poente, kako ćemo se masno osvetiti Švabama za onaj poraz u finalu Svetskog prvenstva prošle godine a onda i, jagoda povrh šlaga na torti, pobeda nad Amerikancima kao desert, po svoj prilici, u finalu ovog olimpijskog turnira. Naravno, tu su i ostali ekipni i individualni sportovi, od kojih smo vaterpolo izgleda već „udavili“, odbojka je na izdisaju, plivanje nemamo, tu si još i ženska košarka i odbojka, atletika samo za reklamu i neizostavni Nole, posle koga se gasi tenis u Srbiji. Dakle, posle zlatne medalje Novaka Đokovića, očekivanja javnosti su po običaju najviše usmerena ka košarci.
S druge strane, ako uzmemo u obzir sva iskustva sa tzv. „drim timovima“ do sada, kad god bismo uzleteli toliko visoko u tom svenarodnom odisaju, dobili bismo glatko po košu. Da se razumemo, neosporna su sva trenerska odličja velikog Karija Pešića, naročito se u kolektivnom pamćenju naciona prepričava ona čuvena pobeda nad Amerima u Atlanti daleke 2002. godine. Ipak, ako želimo da budemo realistični, pravi „drim timovi“ američke reprezentacije bili su selektirali samo za olimpijske turnire, pre svega zbog zbrajanja medalja i nacionalnog prestiža. Tzv. mundobasketi, s obzirom na kvalitet njihove domaće NBA lige, njih nikada nisu zanimali. Ili je to samo utešna prilika za njihove igrače iz drugog i trećeg ešalona da obuku nacionalni dres i rekreativno zaigraju na nekom međunarodnom turniru. One „velike ribe“, Lebroni, Kariji i Duranti današnjice, ipak su osetljive samo na zlato koje se sjaji sa olimpijskih kolajna.
Ili da se vratimo u dalju prošlost. Olimpijske igre u Barseloni 92’, na kojima nismo učestvovali zbog poznatih razloga. Po mnogima objektivno jedini i pravi „drim tim“. Sve ostalo je samo bleda kopija ili simulakrum vintaž-veličina jednog Džordana, Pipena, Juinga, Robinsona, Barklija, Medžika, Birda… Zanimljiva je izjava pokojnog trenera Dude Ivkovića kako bi ondašnja celovita reprezentacija Jugoslavija, da je ostala na okupu, parirala tom drim timu i čak dobila košarkaški megdan. Još jedan retro-utopistički odisaj naše kolektivne mitologije po pitanju doživljaja sopstvene veličine. Ne, ne bismo dobili iskonski drim tim ni sa Draženom i Divcem, Kukočem i Paspaljem, jednostavno je to bila druga dimenzija. Danas je čak trećina NBA lige popunjena igračima van prostora SAD-a, uključujući i mnogobrojne igrače iz Evrope. Čak i u tim uslovima promenjenog tržišta i menadžmenta, ipak je okosnica kvaliteta u toj američkog ligi, što nipošto ne znači da su uspesi srpske košarke ispod profesionalnog nivoa, u svim dosadašnjim evropskim i svetskim takmičenjima.
Drugo, gde se iz te sportske priče izgubio pravi duh univerzalnosti olimpizma, čijih pet isprepletanih raznobojnih krugova simbolizuje svih pet naseljenih kontinenata sveta? Koje je danas značenje tog planetarnog događaja? Počev od dodeljivanja domaćinstva nekoj zemlji, kostimografije i vatrometa na otvaranju, organizacije takmičenja, olimpijskog turizma, pa sve do intoniranja himni na postolju sa dodelom medalja najuspešnijim sportistima. Devet milijadi evra je cena ovog mondenskog spektakla u prestonici Francuske. Da li se sve svelo na medijski spektakl i aristokratsku zabavu? Setimo se da su neki olimpijci iz predratne Jugoslavije odbili da učestvuju na OI u Berlinu 1936, u znak solidarnosti i potesta. Tada je ipak bilo važnije ne učestvovati. Setimo se i Zimskih igara u Sarajevu 1984. koje su i danas komemorativni simbol raspada bivše Jugoslavije. Oduvek je tu bilo i nešto više od sporta.
Dakle, kakvi god da su pojedinačni rezultati sportista i reprezentacija, nadam se da je u današnjem vremenu, sem surove profesionalne kompetitivnosti i medijske senzacije, koju svaki dan gledamo na TV-u, ostalo još ponešto od tih univerzalnih vrednosti i principa u sportu i oko njega. Trebalo bi onda i taj čuveni olimpijski plamen uvek razgorevati u ime tih preostalih načela univerzalne humanosti i solidarnosti, ako je ponešto od toga preostalo na zgarištu međunarodnih odnosa – u suprotnom, sve će to postati samo „logoraške igre“ zarobljenog čovečanstva koje je odustalo od pravih promena.