Nade obrazovanih jače su od bogatstva neukih, Žan-Žak Ruso
Pre svega bih podsetio na slogan naše izborne liste „Pirot protiv nasilja“, koji je nastao kao vrednosna reakcija na tragediju masovnog zločina koji se desio u elitnoj osnovnoj školi na Vračaru u Beogradu, kao podsetnik trenutka kada je u našoj kolektivnoj svesti sa poslednjim ispaljenim metkom pukla spoznaja da je naše društvo, a sa njim i prosveta, smrtno pogođeno istim metkom, izdahnulo… Taj poslednji metak smo svi mi ispalili, merom naše kolektivne društvene patologije koja je stvorila ambijent ludila i kulturu nasilja, a to je, nažalost, i smrtonosni projektil koji je dokrajčio sistem vrednosti čitavog našeg sistema obrazovanja.
Zaista, o čemu danas pričamo kada govorimo o obrazovanju? Iako je danas često u upotrebi polatinjeni izraz edukacija, i to dovoljno govori da smo etimon u leksemi „obraz“ skrajnuli iz polja poželjnih asocijacija, kao relikt nekih anahronih prosvetiteljskih poštapalica. Jer šta će nama moral u prosvetu, društvu, javnim komunikaciji, znanje se danas isključivo sastoji u hiperprodukciji raznoraznih menadžerskih kadrova koji prianjaju uz državnu aparaturu, a da ne govorimo o novokomponovanim privatnim fakultetima, megatrendovima i ostalim kvaziobrazovnim simulakrumima sistema koji prosvetu doživljava samo kao partijski plen. Ti takozvani tehnomenadžeri različitih, često komično izmišljenih strukovnih profila, uništili su zdravu osnovu nekadašnjeg sistema obrazovanja i to nema veze sa modernizacijom obrazovanja ili njegovom strategijom razvoja u budućnosti, već isključivo sa manipulacijom poslovno-političke elite na vlasti koja produkuje sopstvene kadrove u lukrativnom interesu svoje „zarobljene“ države.
Jer, zaista, o čemu pričamo danas kada govorimo o obrazovanju? Da li govorimo o nepotizmu, stranačkom zapošljavanju i klijentelizmu, ova traka se već izlizala od ponavljanja, te je prosveta samo refleksija opšteg rasula koje postoji u društvu? Da li govorimo o svim mladim ljudima koji posle godina čekanja na birou za nezaposlene, razočarani partokratijom, poniženi odlaze masovno iz ove zemlje ne bi li radili bilo gde na Zapadu, makar taj njihov rad bio izvan njihovog profesionalnog interesovanja, samo zato da bi nešto zaradili i preživeli? Da li je, bejkonovski rečeno, znanje na ovim prostorima i dalje moć ili je, orvelovskom prevrtalicom, postalo metafora za samoponiženje.
Gospodo, pitam ja Vas, ko su direktori naših škola u gradu? Da li se postavljaju na osnovu svojih profesionalnih kvaliteta ili samo zato što su klijentelistički produkti ovog sistema, moralno-politički uprepodobljeni poslušnici? Zar su to ljudi koji treba da budu na čelu prosvetnih ustanova u gradu, ko je njih birao i zašto? Isto važi i za gomilu novopečenog nastavnog kadra. Gde su javni konkursi za zapošljavanje u prosveti, gde su kriterijumi za prijem u radni odnos svih koji su preko političkih stranaka došli do posla u prosveti i koji se onda, zarad političkog pritiska i predizbornih ucena, pod ugovorima na određeno vreme, koriste kao sigurni glasovi na izborima? I sam sâm na birou rada više od jedne decenije, sem hokejaških zamena u vreme korone, doživeo sam i video svojim očima kako funkcioniše sistem iznutra, upoznao sve smicalice i zakulisne baljezgarije, ali ovo, naravno, nije samo moja lična borba. Velika sramota za sve one sa malograđanskim (mlečnim, monetarnim i geografskim) nadimcima koji su vedrili i oblačili u prosveti u poslednje dve decenije i koji to i danas čine, sa jednakom intelektualnom ograničenošću i moralnom jalovošću, oni kojima će uskoro, siguran sam, doći kraj ili ćemo opet slaviti neke nove tragične jubileje a naši policajci će danonoćno dežurati ispred naših škola kao da su u pitanju kazneno-popravne ustanove zatvorenog tipa a ne ustanove u kojima se školuje budućnost jednog naroda.
I na kraju, rečima našeg velikog pisca, prosvetitelja i prvog popečitelja, Dositeja Obradovića: “Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili.” Nažalost, takvi ljudi dana vode Srbiju, praveći od nje zemlju mraka, neznanja i poltronstva. Naš civilizacijski zadatak jeste da se borimo za ono malo svetlosti koje je preostalo nad razvalinama ovog društva, za njegovo temeljne vrednosti koje su ulizice obesmislili. I izborićemo se, snagom svojih uverenja, naša borba je čista, transparentna, neokaljana.
Tomica Ćirić
(22.11. 2023, Glas Pirota)