Matika s korov ne pregovara. (pirotski transparent)
Prošlo je bezmalo četiri meseca od pada nadstrešnice u Novom Sadu i sto dana od početka studentske pobune u Srbiji. Masovnost i istrajnost studentskog bunta mobilisali su skoro sve društvene slojeve i kroz zahteve isporučene vlastima istaknuta je neophodnost promene postojećeg sistema i institucionalnog poretka. Studenti svakim korakom ispisuju novu stranicu istorije i doživljavaju svoju generacijsku katarzu. Ipak, prošli su meseci u protestu a da njihovi zahtevi nisu ispunjeni. Prvi i osnovni zahtev podrazumeva potpunu demontažu sistema vlasti Srpske napredne vlasti. Dakle, zahtev koji se bez učešća politike ne može ispuniti jer ova vlast nije voljna da uhapsi samu sebe. Izgleda mi da se po tom osnovnom pitanju ovih nekoliko nedelja vrtimo u krugu… Poznata je mantra o tome da su svi političari kurtamurte, grebatori i sitnošićardžije nedostojni javne podrške. Takvo je unisono raspoloženje javnosti. Režimska propaganda dosoljuje staru ranu nepoverenja u političke stranke i već eksplicitno radi na odvajanju studenata od građana, institucija civilnog društva, političkih pokreta i stranaka opozicije.
S druge strane, čini se da svaki pokušaj da se ovi protesti suštinski odvoje od političke ravni odlučivanja vodi uzbrdo u novu sizifovsku strminu, uz novu cikličnu igranku sa vremenom i padom u novo razočarenje. Meni lično deluje kako je bajka o apolitičnoj čistoti protesta suštinski kontraproduktivna. Neko će sutra morati da se izbori za sve institucionalne promene, taj neko će morati da se politički angažuje i učestvuje na prvim slobodnim i demokratskim izborima kada se oni dese. Dakle, sadašnja opozicija ili neka nova. Do tada, u duhu preventivnog delovanja, moja preporuka jeste i da se sama opozicija iznutra pročisti od svih kukoljastih i korovskih nusprodukata ovog sistema, pošto sve ovo predugo traje. Korupcija i vrednosni slom ovog društva obesmislili su svaki oblik građanskog aktivizma i bavljenja politikom. Biće zapljuvan svako ko se kandiduje na tim izborima, bez obzira na iskrenost njegovih stavova i želju za promenama.
Šta bi studenti po mom sudu trebalo da urade u ovom trenutku? Mogu da predlože članove za sastav nove prelazne vlade, recimo svoje najbolje profesore sa fakulteta, ali i iz šire akademske zajednice i stručne javnosti. Mogu takođe da budu i most ka novom ujedinjenju i pročišćenju opozicione političke scene. Naposletku, mogu i sami da se politički angažuju u nekoj fazi svoje buduće borbe, na način koji oni smatraju nužnim. Imajući u vidu sadašnje proteste, jasno je da oni neće trajati večno. Potrebno je već sada ili posle martovskog skupa u Nišu razmišljati o jednoj zajedničkoj platformi iza koje bi stajala čitava građanska javnost i o konkretnom planu za ispunjenje svih studentskih zahteva. Potom bi trebalo razmišljati u pravcu beogradskog skupa sredinom marta kada bi se ta platforma postavila kao finalni cilj. I tu bi moralo da se razmišlja o svakodnevnim blokadama svih ključnih institucija koje bi tada usledile, bez obzira na moguće represivne posledice. Jedino tako ova borba može da se okonča nekom relativnom pobedom koja bi vodila ka prelaznoj, nestranačkoj vladi u oročenom mandatu, koja bi tek morala da pripremi institucije za slobodne izbore.
Dakle, neće se ova borba završiti samo gandijevskim šetnjama i studentskim entuzijazmom koji je probudio čitavu Srbiju. Moraće malo i da se pogura. Da se sistem napumpa do tačke koja će dovesti do njegovog pucanja. Ili to ili ništa. U suprotnom, sve ovo gubi smisao. Alternativa tome je ispumpavanje energije protesta i povratak u kaljugu korupcije – čekanja da neka nova nadstrešnica sistema ponovo padne na nečiju glavu. Izbor je na svima nama. Zato pamet u glavu. I pumpaj!
