(piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret ’Odbranimo reke Stare planine’)
Izvanredna, duboka i slojevita metafora naslova Kena Kizija dobija decenijama još jedan pojavni oblik i plodno tlo. Neverovatan ali i očekivan vrtlog strasti i poremećaja u jednoj ustanovi, uveli smo kao pravi velemajstori na nivo svih segmenata države. Polako ali sigurno, lošim politikama, lošom selekcijom, nedostatkom realnog obrazovanja, gušenjem nacionalnog duha, gradili smo veliko, duboko gnezdo. Tačnije, kopali smo ga – na večnom bojištu geopolitičkih, ekonomskih, istorijskih i karakternih razloga. Na neke od razloga istorijski nismo nikad mogli da odgovorimo, neke smo doveli do istorijskog savršenstva i unikatnosti. U vremenu bez izbora i praktično prepušteni poslednjem raspoloživom stožeru nacije, letimo iznad opsene koja počiva na snazi permanentnog širenja laži, mržnje kao hrane i rađanja sloja večno gladnih hijena, svesnih samo ličnog.
Dugo smo izbegavali da priznamo kako putanja svega državno važnog tone decenijama. Uljuljkani kratkim sinusoidama promena, kojima smo dozvolili da postanu porazi i gnojivo većeg zla, dozvolili smo da jedan za drugim nestaju državni oslonci. Ekonomija, realno školovanje, briga za zdravstvo, vojska, svi oblici kulture i svest o mestu svakoga u mozaiku uspešnosti ili samo opstanka. Zamenio ga je mozaik kiča, buke, nasilja, ideja lake zarade, nepotrebe za moralom, etike kao vašarske smejurije. Finale je gušenje i tako skromne ekološke svesti, koja prožima sav život.
Moglo bi se slobodno reći iz perspektive zabrinute strane, da je ekologija za Srbiju i Balkan, postala prelomna tačka svih nepočinstava i slom svih državnih stubova. Zemlja, reke, vazduh, samo su reči i kusur za pokrivanje političke, državničke i ljudske nesposobnosti Aleksandra Vučića i svega onog što mu je prethodilo i što ga zadnjih godina slepo, kukavički i bez razmišljanja sledi. Sve što je započeo, palo je ili suštinski ili u kandže dugova i opskurnih dogovora. Ono čega se on i njegova klika prihvate, žuti i rađa gorke, otrovne jaguride. Plodove koji ne daju i ne koriste, već samo puze ka zrenju i konačnoj naplati, dok ih prvosveštenik ekonomskog buma, u zanosu hvali i veliča.
Ono što proklija na strahu za život, istini i patriotizmu, hulje gaze drskim zamenama teza, refrenima naopakih teza sa krešendom ogoljenih laži. Danima, sa mega govornica zla, sa sagovornicima iz drumske mehane i grotesknog voditeljskog otpada. Gaze u strahu od poslednjeg stuba Srbije, stuba koji se pomalja samo zalivan velikom brigom ili velikom tugom.
Ovih dana, sudbina svih je realno velika opasnost, opasnosti potpune predaje prljavim tehnologijama, opasnost prodaje zemlje na koju postoji samo opšte pravo, opasnost traženja nečastivog tamo gde spava, namesto poštenog i zdravog života. To nije nešto što moramo otkrivati, pošten i zdrav život nije otkriće velikog maga poligrafije. Poštenje i zdravlje su temelji našeg zadnjeg stuba okupljanja i odbrane. Taj temelj se pomaljao na ucevljenim rekama, pred užasom ucveljenom nacijom, raste i pojavljuje se kao otpor otrovu koji se nudi kao nagrada za alavost, glupost i trpljenje.
Nema trpljenja kada ti dželata pozovu u goste. On se neće izviniti i otići, mora biti oteran!
(Tekst izvorno objavljen na sajtu Ekološkog ustanka)