S tim u vezi, iako portal „Glasa Pirota“ nije registrovan kao medij, smatramo da je za lokalni medijski prostor izuzetno važno da postoji adekvatna medijska alternativa u smislu promovisanja kritičkog i analitičkog diskursa, kao i autorskih kolumni i istraživačkog pristupa, sve ono što u lokalnim medijima odavno ne postoji. Naš prvenstveni cilj jeste da se, uz političke promene na lokalu, naše društvo izbori za slobodne medije, koji neće biti u službi partijskog interesa bilo koje političke grupacije na vlasti već se trajno i temeljno promovisati vrednosti institucionalne demokratije i medijskog pluralizma, a medije i novinare tretirati kao ljude od integriteta a ne esnafske podanike, čije je zanimanje časno i višestruko značajno za razvoj našeg društva.
Mediji u Srbiji
Pitanje položaja medija danas u Srbiji u direktnoj je vezi sa stepenom slobode i demokratije u društvu i predstavlja refleksiju ukupnog političkog stanja u zemlji. Kao građani čini se da smo u poslednje dve decenije navikli da novinarsku profesiju doživljavamo kao društveno efemernu i najslabije plaćenu, dok je finansijski uticaj politike i tajkunizacija medija postala ogoljena praksa kontrole javnog medijskog prostora. Čak je i sam kvalitet informisanja putem masovnih medija pod kontrolom države za značajan deo građana postao upitan sa stanovništa novinarske etike i faktičke objektivnosti. Sve veći broj građana, koji se ne slažu sa oficijelnom politikom vladajućih struktura, okreće se alternativnim izvorima informisanja: digitalnim portalima i društvenim mrežama, što ponekad vodi i u drugu krajnost, u odsustvo bilo kakve vrednosne ili profesionalne legitimizacije kvaliteta informacija na globalnoj mreži. Pitanje o tome koliko su mediji danas u Srbiji slobodni, možemo preformulisati i principijelnim potpitanjem: Da li uopšte imamo danas u Srbiji, naročito na lokalu, slobodne i profesionalne medije?
Među raznim predstavnicima nevladinih organizacija koje se bave problematikom medija i komparativnom analizom stanja medijskih sloboda u svetu, ističemo mišljenje Pavola Salaja, predstavnik nevladine organizacije “Reporteri bez granica” (RSF) za Evropsku uniju i Balkan, o stanju medijske scene u Srbiji:
“Njena ocena i pozicija nisu bili niži u poslednje 22 godine. Taj utisak potrebno je nijansirati, jer smo tokom godina nekoliko puta menjali metodologiju. Ali, mislim da je opšti trend više nego jasan. (…) Srbija je rangirana na 98. mestu, od ukupno 180 država, kao pretposlednja u konkurenciji svih zemalja članica i kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji. Lošije kotirana od nje je jedino Albanija na 99. poziciji. Najlošije je plasirana od svih zemalja bivše Jugoslavije i prešla je iz kategorije država u kojoj je stanje u oblasti medija problematično – među zemlje u kojima je sloboda medija u teškoj situaciji. U ovoj državi, koja je kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji, novinari se suočavaju sa pretnjama koje generišu politički motivisani napadi – koje čine ili tolerišu političari iz vrha vlasti. Verovatno je najgora vest koja stiže iz Srbije oslobađajuća presuda okrivljenima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine. Sudsku odluku, pogubnu po slobodu medija, nikako ne mogu nadomestiti nastojanja da se procesuiraju okrivljeni u nekim skorijim slučajevima – kao što je podmetanje požara u kući novinara Milana Jovanovića 2018. godine“, izjavio je u intervjuu za Glas Amerike.
Nisu samo ocene koje dolaze iz međunarodne javnosti nepovoljne po domaće medije. Izveštaj koji je tokom sredine 2024. godine objavilo „Nezavisno udruženje novinara Srbije“, takođe ukazuje na dramatično lošu situaciju u medijima širom Srbije.
„Različiti indeksi i alati za monitoring ukazuju na zabrinjavajuću situaciju povodom slobode medija u zemlji: u prvoj polovini 2024. godine platforma za mapiranje medijskih sloboda zabeležila je 34 slučaja kršenja slobode medija i štampe protiv 46 novinara i/ili medijskih profesionalaca iz Srbije, uključujući i 22 slučaja verbalnih napada, 5 pravnih incidenata, 2 slučaja cenzure i 4 napada na imovinu. Na osnovu ovih podataka vidi se da novinari i medijski profesionalci rade svoj posao u dosta neprijateljskom okruženju, u kontekstu snažnog političkog pritiska, zarobljavanja medija, direktnih napada i nedostatka zaštite, a sve to postoji i u drugim zemljama u regionu, kao i u EU, ali u drugačijem obliku.“
(Vladavina prava i sloboda medija u Srbiji: Izveštaj iz senke za 2024. godinu, Nezavisno udruženje novinara Srbije – NUNS i OBC Transeuropa – OBCT iz jula 2024)
Takođe, u istom izveštaju se prezentuje i detaljna analiza stanja u medijima sa aspekta transparentnosti medijskog vlasništva i mešanje države u rad medija. Naročito je detaljan opis vlasničke strukture medija sa nacionalnom pokrivenošću u Srbiji, čija je gledanost danas u Srbiji najveća i koji imaju najveću uređivačku odgovornost i uticaj na formiranje javnog mnjenja u društvu.
„Zakon o javnom informisanju i medijima propisuje da svi mediji moraju objaviti informacije o svojim izdavačima. Mediji su dužni da registruju podatke o svojoj vlasničkoj strukturi i glavne urednike u Registru medija u Agenciji za privredne registre Srbije.
Radio televizija Srbije (RTS) je nacionalni javni medijski servis, u potpunosti u vlasništvu države Srbije. Upravni odbor RTS-a ima devet članova koje imenuje REM, što je dosta kontraverzno s obzirom na to da je nezavisnost REM-a u odnosu na vladajuću SNS stranku sumnjiva.
Vlasnici četiri privatna pružaoca medijskih usluga kojima je REM obnovio licence u 2022. godini su medijski magnati sa vezama u SNS-u. Ovo se odražava u njihovom izveštavanju, ali podaci o krajnjem vlasništvu nisu uvek tako lako dostupni.
● Krajnji vlasnik Happy televizije je trgovačko preduzeće Invej, koje je osnovao Srđan Sredojević. Međutim, vlasnička struktura je mutna i kruže glasine da krajnju kontrolu drži u svojim rukama Predrag Ranković. To je insinuirao i predsednik Vučić u intervjuu na TV Happy u februaru 2024. godine. Ranković je to zvanično demantovao, a Happy je poslao zahtev Google-u 2018. godine zahtevajući da se sve vesti o njemu izbrišu. On je ranije davao finansijsku podršku Tomislavu Nikoliću, koji je osnovao SNS 2008. godine (i bio predsednik pre Vučića).
● Vlasnik Pinka je Željko Mitrović. Televizija Pink je počela sa emitovanjem 1994. godine kao lokalna stanica koja se videla samo u Beogradu. Po prvi put je dobila nacionalnu frekvenciju od Republičke radiodifuzne agencije (sada Regulatorno telo za elektronske medije) 2006. godine, koja je obnovljena 2022. godine. Twitter (X) je počeo da označava medije koji su povezani sa vlastima 2021. godine, a nalog TV Pink je opisan kao ’medij koji radi sa Vladom Srbije’. Mediji povezani sa državom se definišu kao ’mediji u kojima država sprovodi kontrolu nad uredničkim sadržajem kroz finansijska sredstva, neposredan ili posredan politički pritisak i kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom [sadržaja].’ Twitter (X) je svoju odluku obrazložio činjenicom da je ’važno da se zna ko kontroliše i vrši pritisak nad medijima.’ Mitrović ima i dodatne komercijalne interese u radu sa državom jer kroz svoju firmu PR-DC Vladi prodaje dronove i ostalu vojnu opremu. Pored jedne svoje TV stanice koja ima nacionalnu pokrivenost, Pink ima više od 60 kablovskih kanala. Pink televizija je najgledanija komercijalna televizija (posle javnog medijskog servisa, RTS-a) sa 16,54 procenata gledanosti u periodu od marta 2022. do marta 2023. godine, na osnovu Nielsen istraživanja.
● Vlasnik kompanije Kopernikus Corporation je Srđan Milovanović koji je 2018. godine kupio B92 i TV Prva od grčke Antena grupe. Pre ovog preuzimanja, Milovanovićevu drugu kompaniju, Kopernikus Technology, kupio je Telekom Srbija za 195 miliona evra. Ovo je bilo precenjeno i svakako 15 miliona evra više nego što je Milovanović ukupno platio za dva kanala jedan mesec kasnije. Istovremeno, njegov brat Zvezdan je bio poverenik SNS-a za Niš i donator stranke, a ostao je i većinski vlasnik Kopernikus Technology“, stoji u pomenutom izveštaju NUNS-a.
Mediji na lokalu
O stanju medija u lokalnim sredinama u Srbiji, kod kojih su pritisci u političkom, finansijskom i bezbednosnom smislu još izraženiji, za Jugpress govorio je novinar Branko Čečen, koji za novinare iz lokalnih medija ujedno drži treninge o bezbednosti:
,,Nisam upoznao nikoga ko misli da je to normalno. Upoznao sam novinare koji ne doživljavaju to kao nešto čega se plaše, mada mi se čini da se više hrabre da bi mogli da nastave da rade, ali velika većina je zaista istraumirana svim tim i da se taj produženi stres akumulira i ima velikog uticaja čak i na njihovo zdravlje, a kamoli na način na koji se bave novinarstvom.” Na pitanje da li veruje da novinarska udruženja i institucije koje čine Stalnu radnu grupu za
bezbednost novinara mogu da porade da se to više ne dešava i da oni koji prete budu kažnjeni:
,,Čini mi se da novinari pre svega gledaju šta su posledice toga da li su prijavili ili nisu i kako to njih štiti ili ne štiti, i u pravu su što tako čine. Nije na njima da procenjuju ko šta i kako radi, njihovo je da procene da li su zaštićeni, ili nisu. Trenutno nisu dovoljno zaštićeni, ali mi se čini da to ne zavisi toliko od naših udruženja i od predstavnika novinara, koliko od toga da je ova vlast stvorila jednu atmosferu gde je normalno vršiti pritisak, vređati i biti agresivan ne samo prema novinarima, ali najčešće prema njima”, smatra Čečen.
Sloboda javnog informisanja
Član 4
Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri.
Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu.
Ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska, pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija.
Fizički napad na urednika, novinara i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona.
Sloboda javnog informisanja ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja, odnosno platformama posredstvom kojih se vrši distribucija medijskih sadržaja.
Informisanje o pitanjima od interesa za javnost
Član 5
Putem medija objavljuju se informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Zaštita medijskog pluralizma i zabrana monopola u oblasti javnog informisanja
Član 6
Radi omogućavanja građanima da formiraju sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima, obezbeđuje se raznovrsnost izvora informacija i medijskih sadržaja.
Radi zaštite konkurencije i raznovrsnosti ideja i mišljenja, zabranjen je svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja.
Niko ne može imati monopol na objavljivanje informacija, ideja i mišljenja u mediju.
Niko ne može imati monopol na osnivanje, odnosno distribuciju medija.
ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU I MEDIJIMA (“Sl. glasnik RS”, br. 92/2023)
Mediji u Pirotu
Kada je reč o stanju medija u Pirotu, situacija je gotovo preslikana kao u drugim gradovima i opštinama. Mišljenje autora ovog članka jeste da je pored svih navedenih uzroka koji su sagledani u opštoj analizi medija u Srbiji, pirotska medijska scena mešavina finansijskog uticaja politike, opšte uredničke uravnilovke i odsustva profesionalnih standarda u novinarskoj profesiji. Od pirotskih medija se očekuje, iz ugla partijskih interesa i očekivanja vlasti, da budu PR služba lokalne samouprave, dok svaki slučaj pojedinačnog iskakanja dovodi do uskraćivanja novca na sledećem Konkursu za sufinansiranje medija i medijskih projekata u oblasti informisanja od javnog interesa.
Zašto je u osnovi pozitivna intencija kreatora ovog zakonskog okvira, tokom vremena izvitoperena u uslovima političkih pritisaka, pitanje je na koje odgovor daje Tanja Maksić, istraživačica u Balkanskoj istraživačkoj mreži Srbije, a prenosi portal Cenzolovka.
„Javni konkursi se primenjuju punih deset godina. Ovaj mehanizam ustanovljen je medijskim zakonima iz 2014. godine, kao vid državne pomoći u trenutku kada se država povukla iz direktnog vlasništva nad medijima.
Inicijalno je zamišljeno da konkursi budu instrument kojim se podržava pluralizam sadržaja i održivost medija. U sistemskom smislu trebalo je da budu korektiv tržišta i da javnim novcem nagrade kvalitetnu produkciju koju tržište ponekad ne vrednuje kao na primer, informativni dokumentarni ili programe na manjinskim jezicima.
Javni konkursi posebno su važni za održivost lokalnih medija. Oni rade u najtežim finansijskim uslovima, na malom i ograničenom tržištu, na kojem nema dovoljno novca od reklama. Raspodela novca od oglašavanja je takva da nacionalni mediji, naročito TV i onlajn, povuku čak 80-90% reklamnog prihoda. Kako samo tržište nije dovoljno, država i dalje ostaje važan činilac ukupne finansijske održivosti medija.
Podaci BIRN-a pokazuju da država, na svim nivoima vlasti, od lokalnog do republičkog, izdvaja oko 1,6 do 1,8 milijardi dinara (oko 15 miliona evra) godišnje kroz javne konkurse. Za proteklih 5 godina, to je više od 8 milijardi dinara javnog novca. Ova suma je višestruko manja od novca koji mediji prihoduju kroz tržište oglašavanja, koje je oko 200 miliona evra. S druge strane, to je ubedljivo najveći iznos kojim država javno podržava rad medija pa je njegova transparenta i nediskriminativna podela od izuztenog značaja za opstanak medija.
U raspodeli novca kroz konkurse uočene su različite negativne prakse, koje se kreću od nepoštovanja konkursnih pravila do korupcije i krupnih zloupotreba.
Najizraženiji problem tiče se pretvaranja konkursa u instrument podrške medijima koji su po svojim vlasničkim vezama ili uređivačkim politikama bliski vlasti. Na primer, najveći dobitnici su TV stanice, pogotovo regionalne, koje i ovako dobijeni novac koriste za proizvodnju sadržaja koji je mahom propagandni, odnosno promoviše vladajuću stranku dok diskredituje opozicione političare i marginalizuje kritičku javnost. Na vrhu liste dobitnika je Regionalna TV Novi Pazar, koja je po ovom osnovu dobila više od 235 miliona dinara, a slede je Novosadska TV sa preko 171 milion dinara, Niška televizija Belle Amie sa preko 128 miliona i sl.
Tako umesto unapređenja kvaliteta javnog informisanja i veće dostupnosti, na primer, edukativnog sadržaja ili sadržaja za mlade, izveštavanja o korupciji ili vladavini prava, konkursi postaju mehanizam za podrška redovnom radu ’prijateljskih’ medija. Mediji koji su kritički nastrojeni prema aktuelnoj vlasti, po pravilu, nemaju pristup ovom novcu.“, piše u svom autorskom tekstu „Javni novac protiv javnog interesa“ Tanja Maksić.
Na lokalnom konkursu za sufinansiranje medija, Grad Pirot je izdvojio sumu od oko 45 miliona dinara, odnosno blizu 400 000 evra. Ova izdašna svota podeljena je, kako se može videti prema zvaničnim dokumentima, ne samo lokalnim medijskim kućama, nego i raznim fantomskim portalima, video produkcijama koje su radile kampanju SNS-a, kao i televizijama koje nisu sa područja Pirota, poput niške Televizije Zona Plus. Na pitanje odbornika iz redova opozicije upućeno gradonačelniku Pirota, Vladanu Vasiću, na prethodnoj sednici gradskog parlamenta, po kom kriterijumu su ova sredstva podeljena ovim medijima iz gradske kase, njegov odgovor je bio da o tome samostalno odlučuje posebna komisija, koju, uzgred, sačinjavaju članovi koji nisu ni iz Pirota.
Drugo je pitanje i vlasničke strukture pojedinih medija u gradu, poput regionalne Televizije Pirot, čiji je vlasnik kontroverzni biznismen iz Kruševca, Radoica Milosavljević, o kome je u prošlosti puno pisano kao o vlasniku mnogih lokalnih medija širom Srbije i svojevrsnom medijskom tajkunu bliskom SNS-u.
„Milosavljevićevo medijsko carstvo prostire se od Novog Kneževca do Pirota. Ako je suditi po bazi podataka Centra za održive zajednice, opstaje i širi se ponajviše zahvaljujući budžetskom novcu. U proteklih pet godina (od 2015. do 2020) samo kroz projektno sufinansiranje njegovi mediji dobili su 3.097.445 evra iz republičkog i lokalnih budžeta. Biznis kruševačkog tajkuna Radoice Milosavljevića cveta zahvaljujući novcu građana Srbije: za pet godina 13 njegovih medijskih kuća od države dobilo 3.097.445 evra. Radio-televiziji Kruševac novac nije dodeljen samo tamo gde ona to nije htela. Kupio medij za manje od 500, a kroz konkurse za njega dobio skoro 70.000 evra“, pisala je Nova S pre nekoliko godina.
Druga lokalna televizija, Pi kanal, koja u svom Impresumu navodi da je u vlasništvu kompanije Tigar a.d, lokalnog preduzeća koje se godinama nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Televizija „Pi kanal“ je inače prilično negledljiva što se tiče tehničkog kvaliteta programa i postavlja se pitanje čemu uopšte ona služi u lokalnoj medijskoj sferi? Od štampanih medija, nedeljnik „Sloboda“ je sveden na neugledno džepno izdanje i sistematski je uništavan od strane lokalne samouprave, koja očigledno nema razumevanja za štampane medije. Dva aktivna portala koji postoje u sferi javnog informisanja, izuzimajući portal Pi kanala koji je relevantan za oblast informisanja koliko i fantomski portal „Ćilim“, jesu “Pirotske vesti” i “Radio sport plus”, oba u nekoj vrsti „ljute“ konkurencije za mrvice sa budžetske trpeze. Prvi portal je glasilo lokalne samouprave, dok drugi funkcioniše po kolokvijalnom principu: koliko para, toliko i muzike. Uostalom, poslednji značajan ekološki skup koji je organizovan povodom najave mogućeg rudarenja na teritoriji Pirota, lokalni mediji su propratili u skladu sa izrečenim stavom. Prema zvaničnoj proceni Arhiva javnih skupova na protestu je bilo oko 350-400 ljudi. Za „Pirotske vesti“ skup se nije ni desio dok je „Radio sport plus“ za naslovnicu svog članka stavio fotografiju pre početka skupa. Inače, portal “Glas Pirota” je o ovoj temi a i o samom skupu izvestio javnost, a vest je dostupna na sledećem linku.
U zaključku na ovaj članak koji se tiče položaja medija u Srbiji, a naročito povodom medijske situacije na lokalu, redakcija portala “Glasa Pirota”, iskazuje sledeća kritička zapažanja u obliku pitanja:
• Da li mi na lokalu u skladu sa članom 5 važećeg Zakona o informisanju zaista imamo u pravom smislu „istinito, potpuno i blagovremeno“ informisanje javnosti o svim relevantnim pitanjima od javnog značaja ili većina medija služi kao PR služba lokalne vlasti?
• Da li postoji bilo kakva kontrola rada lokalnih medija, posebno kada su u pitanju korisnici budžeta koji se lažno predstavljaju kao mediji i gde se može javno videti bilo kakav zvaničan dokument o sistematskoj evaluaciji rada lokalnih medija?
• Da li se u medijima na lokalu zaista poštuju svi standardi profesionalnog novinarstva, uključujući i nezavisnost od predstavnika vlasti, kao i druge norme počev od etičkog kodeksa do elementarnih lektorskih standarda?
• Zašto niko od lokalnih medija za ovih deset meseci nikada nije pozvao za mišljenje ili ugostio bilo kog predstavnika opozicione političke grupacije koja je na prethodnim lokalnim izborima dobila poverenje više od trećine glasača u Pirotu, i to naročito većinu glasova u gradskim naseljima?
• Da li građani Pirota zaslužuju bolje informisanje a mediji bolje uslove svog rada i nezavisan status u odnosu na kaprice lokalne politike?
S tim u vezi, iako portal „Glasa Pirota“ nije registrovan kao medij, smatramo da je za lokalni medijski prostor izuzetno važno da postoji adekvatna medijska alternativa u smislu promovisanja kritičkog i analitičkog diskursa, kao i autorskih kolumni i istraživačkog pristupa, sve ono što u lokalnim medijima odavno ne postoji. Naš prvenstveni cilj jeste da se, uz političke promene na lokalu, naše društvo izbori za slobodne medije, koji neće biti u službi partijskog interesa bilo koje političke grupacije na vlasti već se trajno i temeljno promovisati vrednosti institucionalne demokratije i medijskog pluralizma, a medije i novinare tretirati kao ljude od integriteta a ne esnafske podanike, čije je zanimanje časno i višestruko značajno za razvoj našeg društva.