Vučićev je režim surovo pragmatičan i nema potrebu da stvori svoju kulturnu elitu, jer je baš kao neki hedž fond ili multikorporacija: njegovo biračko telo ne mari za kulturu već se hrani, plaši i disciplinuje tabloidima, rialitijima i (turbo)folk muzikom, a sam režim opstaje zahvaljujući paktu s kriminalom, interesima stranih kompanija (kineskih, francuskih i američkih jednako), sumnjivim investicijama, rasprodajom zemlje, vode i litijuma, te permanentnom krađom izbora
Negde u drugoj polovini juna, u vreme kad su u Hamburgu združenim naporom hrvatski i albanski huligani složno skandirali „Ubi Srbina!“ („j“ je ispalo zbog autentičnosti gramatike i glazbe), a na šta je čelnik Nogometnog saveza Hrvatske izjavio najpre da to nije čuo, a kasnije da su tu horsku delatnost obavljali samo albanski navijači (šta ti je skandirajuća poliglosija, za čas se nauči strani i ne baš srodni jezik) – za to vreme je kod omraženog balkanskog suseda, koji je svojom ekspanzionističkom ratnom politikom u devedesetima okrenuo protiv sebe sve ex-yu susede, krenula ko zna koja po redu desničarska kontraofanziva. Čija su meta, gle čuda, postali festivali i pisci?
Zabrane, zabrane, moje ste brane
Najpre je na beogradskom aerodromu, koji je valjda skroz obnovljen i na četvrt veka prepušten u ruke francuskoj kompaniji Vansi (VINCI), zadržan Feđa Štukan, sarajevski glumac i autor autobiografije Blank, inače uredno pozvan i najavljen kao gost 16. međunarodnog festivala Krokodil. Bez neke elaboracije Štukan je proglašen bezbednosnom pretnjom ili, da citiramo vest, zadržan je zbog „negativne procene bezbednosnog rizika“. Dakle, zadržan je na aerodromu da konači jednu noć i sutradan deportovan nazad u Sarajevo, tako da nije ni stigao da pomisli da imitira Toma Henksa u filmu The Terminal iz 2004., u ulozi Viktora Navorskog iz Krakovije (kakav „ruritanski“ naziv za izmišljenu zemlje sa „Istoka Evrope“) i počne da se snalazi po zračnoj luci da preživi. Recimo da, štajaznam, nosi ručni prtljag i čisti cipele putnicima pred boarding ili prodaje turističke džidža-bidže kao nekadašnji radikali ispred sada deložirane Glavne železničke stanice partijski list Velika Srbija, dakle da natukne šajkaču s kokardom i da se dere na sav glas – ne bi li namakao neki evrocent za fuka iz automata i prenabudženo pecivo.
Pošto je i nad glavom nesrećnog putnika sve vreme stajao znak pitanja (da, baš kao naziv najstarije kafane u Beogradu nastao takođe kao posledica jedne zabrane), koji bi mogao da se materijalizuje kao u nekom stripovskom oblačiću, sa onim razdvojenim kružićima koji obeležavaju misli junaka: „Čemu sve ovo, braćo Srbi?“, zlobni mediji su se odmah dosetili jadu da je pod a): Feđa Štukan sredinom juna prošle godine takođe bio zadržan na graničnom prelazu između BiH i Srbije nekoliko sati, i to odmah nakon što je podržao proteste „Srbija protiv nasilja“, a potom prisustvovao protestnoj šetnji u Beogradu. Elem, skužili smo da je Feđa Štukan postao patološki opsednut da svakog juna upadne na teritoriju Srbije, a srpski graničari su postali opsesivno navučeni da ga u tome spreče; dakle, jedna obična društvena igra. Odnosno, poneki su se dosetili pseudo-razloga pod b): da je Feđa Štukan autor autobiografije Blank, u kojoj, po promotivnoj reči izdavača, opisuje svoj trnovit egzistencijalni put: „Od snajperiste u specijalnim jedinicama u ratu, beskućnika i heroinskog ovisnika u miru, pa sve do reflektora holivudske A produkcije.“ Nakladnik, Čigoja štampa (čitaj: plati pa klati izdavač, ili samizdat a za tvoje pare), pominje još i stil knjige: „Štukan piše veoma direktno, kratko i jasno, puca pravo u glavu, bez suzdržavanja i viška reči“. Obožavam advertajzing. Kakva ingeniozna veza iskustva snajperiste u ratu i pisca autobiografije. Čudo nisu stavili: piše veoma direktno, kratko i jasno, bode se ravno u venu, bez suzdržavanja i viška reči.
E sad, da li zato što čovek puca odma’ pravo u glavu (možda je srpska tajna služba preskočila čas o stilskim figurama) ili što ima tu lošu navadu da se šeta sa oporbom, kao da je to nešto pohvalno, i još da daje izjave protiv vlasti, procenite sami, ali fakat je da za pisce-snajperiste u Srbiji nema mesta (sem za one koji su 1999. smakli Slavka Ćuruviju, doduše ne snajperom, pa utekli u Južnu Afriku, da bi ih dve i po decenije kasnije sud oslobodio svake krivice i sad tuže za klevetu sve žive koji su ih pomenuli, uključujući i decu ubijenog novinara i vlasnika nekadašnjeg Dnevnog telegrafa). Tako je mesto u čeljusti festivalskog Krokodila ove godine ostalo prazno za jednog učesnika. Kao i onomad za Uelbeka (Houellebecqa), koga je zalud čekala puna sala Doma sindikata sa kupljenim kartama, i levi i desni svi na istom mestu, saborno, a organizatori su kreativno zaboravili da na vreme jave da se „cher Michel“ ustrtario u zrakoplovu pre poletanja za Beograd, pa je isti napustio. Šta ti je sudbina, kume, neko ’oće a ne daju mu, a neko ’oće a ne da mu se – takva ti je aura Beograda i njegovih književnih festivala.
Ko je prvi rekao Dobar dan, m. m. j.
A onda je došao Vidovdan. To je onaj dan tokom kojeg se, po narodnom verovanju, „sve vidi“, posvećen Svetom Vidu (Vitu), Sicilijancu i ranohrišćanskom svetitelju (3. na 4. vek nove ere), koji napusti veru roditelja svojih zarad one s Bliskog Istoka i na kraju završi u kotlu s vrelim uljem (ako spojimo početak i kraj njegove karijere). To je takođe onaj dan kada je 1389. godine hrišćanska koalicija, predvođena moravskim snagama Lazara Hrebeljanovića (što bio je knez a u epici mu se tepa car) sa invazivnim jedinicama sultana Murata odigrala nerešeno, jedan – jedan. Naime, od siline strategija odbrambeni selektor je izgubio glavu, a vođi gostujuće navale prosuše se creva, bar prema jednom od predanja, pošto su sportski izveštaji zatureni u magli predanja. Svejedno, Đenovljani u jednom pismu pripisaše sebi udeo u akcijama na terenu, dok je crkva Notre Dame u Parizu, zavedena onovremenim fejk njuzom, glasnom zvonjavom nerešen rezultat oglasila za hrišćansku pobedu. Penali se po tadašnjem pravilniku nisu izvodili, mada je produžetaka bilo, budući da je otomanski tim tri puta kasnije igrao u Beču, dobro – pod bečkim zidinama, u finalu srednjoevropske lige imperija. Još jedan kuriozitet, do danas nerazjašnjen: potomci onog tima koji je dolazio sa prostora oko tri Morave, taj su nerešen rezultat uvek slavili kao poraz, i knjižili nula boda umesto jedan. Ali su tokom narednih stoleća stalno insistirali na revanšu, čak i kad su im glavni igrači prešli u timove iz Vojne Krajine, u austrijsku i rusku ligu, da bi im UEFA izašla u susret tek u 19. stoleću. Ali to više nije bio isti rang takmičenja, nego balkanska liga, sa nekim fanariotskim, ustaničkim i hajdučkim klubovima.
No, ništa što je ostalo u močvarama povesti neće sasvim tamo i otpočinuti, da se razgradi do atoma ili da uleti u meko jezgro školjke i preobrazi se u biser, već će pre ili kasnije isploviti kao brod pun piratskih avetinja, posebno ako se uporno i godinama takvi zlokobni gosti prizivaju i nudi im se dobrodošlica i svečani doček. Otuda je jako zanimljivo videti na koji se sve način tokom istorije obeležavalo sećanje na 1389. godinu i na taj nerešeni rezultat oplakan kao trijumfalni poraz. Ali time se neću baviti, uputiću na kapitalnu a relaksiranu sintezu Ivana Čolovića Smrt na Kosovu polju (2016). Vidovdan je kao dan, opterećen svojim nasleđem kao kolektivno nesvarljivim balastom, uvek služio kao idealan okidač da posednuti svih fela zagude o tome šta ih tišti ili šta im se priviđa: jedni, uniformisani u mantije, o carstvu nebeskom, drugi, fanovi maskirnog dezena, o povratku vojske na Kosovo, treći, u markiranoj garderobi, o narodu-žrtvi koji nikada ni mrava nije zgazio – ni onda kad je genocid počinio itd. I zaista se sve vidi na Vidovdan kao u psihijatrijskom kartonu: dva su se tu jaka a teška kompleksa sudarila i prožela, kompleks nikad postignute superiornosti koji budan sanja o izgubljenoj veličini i minuloj slavi i patetični kompleks inferiornosti koji licemerno gusla o doživljenim nepravdama, gurajući pod tepih zločine počinjene u ime veće države a ne većeg dobra (za njih je to jedno isto, napumpana nacionalna geografija i etika).
Inicijativa mladih za ljudska prava pokrenula je 2014. godine festival „Mirëdita, Dobar dan!“, s ciljem da približi kosovsku kulturnu scenu beogradskoj publici, ali i da pokrene javne debate o nekim škakljivim temama. Recimo ove godine su bile planirane dve debate: o „ometanju kulturne razmene“ i „suočavanje sa afektivnim posleratnim narativima“. Što se kulturnog programa tiče, najčešće su tu pozorišne predstave manjeg produkcijskog obima, jer ih je lakše i jeftinije realizovati, izložbe i književne tribine, kad se ima i poneki kamerniji koncert ili filmska produkcija, elem nešto uobičajeno i zapravo skromno po svom obimu. Ove godine trebalo je da se održi promocija dve kratke prozne knjige autora mlađe generacije Azema Deliua (Hartefakt je 2021. objavio novelu Zapisi crva Smolenskog a Kultura Nova iz Novog Sada 2022. novelu Nezakoniti ljubilac, obe na po 60-ak stranica), kao i pozorišna predstava Otac i otac, izložba KiSS umetnice „Orange Girl“ i film Vera sanja more.
Godinu dana pre pokretanja ovog festivala, 2013. godine, u Kulturnom centru Beograda, dakle gradskoj ustanovi kulture, realizovana je jedna po mnogo čemu osetljiva i posttraumatična izložba, pod nazivom „Bogujevci/Vizuelna istorija“. Ona je donela potresna svedočanstva dve sestre i brata Bogujevci o zločinu koji su 1999. počinili pripadnici Škorpiona. Tada je u Podujevu ubijeno 19 albanskih civila, od toga 14 iz porodice Bogujevci i Durichi. Pred beogradskim sudom za taj zločin osuđeno je šest pripadnika Škorpiona na zatvorsku kaznu od 15 do 20 godina. Izložbu je na poziv Nataše Kandić posetio tadašnji premijer Ivica Dačić, koji je u doba kada su Škorpioni ovaj zločin počinili bio portparol vladajuće stranke.
I tada je ispred KCB-a, u centru grada, protiv otvaranja ove izložbe energično protestovala grupa dominantno mladih ljudi, što će postati deo redovnog folklora pri održavanju svakog festivala „Mirëdita, Dobar dan!“. Policijski kordon kao tampon zona i nekoliko desetina drečeće beogradske omladine, jedne godine pod obeležjem Zavetnika, druge Novog DSS-a, treće neke od esktremnih desničarskih grupa, za koje se veruje da ih je služba osnovala i da deluju po instrukcijama vlasti. No, to su bili usputne nus-pojave, dok se karavan festivala kako-tako, pod opsadom, održavao. Ove godine bilo je jasno da su stvari bitno drugačije već po tome što su na festival „Mirëdita, Dobar dan!“ počeli da reže visoki predstavnici vlasti znatno pre njegovog najavljenog početka, počev od reizabranog gradonačelnika, bivšeg vaterpoliste, nelegalnog nadograditelja svoje stambene vile i vlasnika iste takve u Trstu, ministarke „Zavetnice“, koja se na poslednjim izborima priključila režimu a nakon što su joj ispisivali grafite da je „lažljivica“, notornog Vulina, koji je s mesta šefa tajne službe prekomandovan u potpredsednika Vlade (bez resora) i novog premijera Vučevića, koji je zamenio Vučića na čelu SNS-a. Pa, teško može da se zamisli teža baražna vatra koja je otvorena na ovaj festival, a sve s falš optužbama da ovaj festival „vređa nacionalna osećanja“, da je uvreda za državu Srbiju ili promocija lažne države Kosovo itsl. Jedan od ključnih „dokaza“ da festival vređa nacionalno senzitivne iskorišćena je činjenica da se drugi dan festivala održava baš na Vidovdan.
Očekivano, mladi drekavci se se pojavili ispred Dorćol platza gde je zakazano otvaranje festivala. Tu su se ukazali i statisti u kordonu, pa se buka i dreka odvijala uredno i na distanci. Vlastima, razume se, koji su potpalili fitilj huškanja i netrpeljivosti, nije preostalo ništa drugo nego da iz bezbednosnih razloga zabrane održavanje festivala i to ne samo na Vidovdan, nego i pre i posle ovog crvenog slova. Jer treba još jednom trodnevno ožaliti cara Lazu i oterati drekavce na rezervne položaje, da se rashoduju i odmore do nove mobilizacije. Tragedija porodice Bogujevci i stidljivi pokušaji prihvatanja istine o zločinima vlastite strane zaboravljeni su i stavljeni ad acta, kao da ih nikad nije ni bilo.
Kratki u Kikindi postao je još kraći
Kikinđani se nikad nisu hvalili dužinom, otuda naziv festivala “Kikinda šort/short”. Misli se na dužinu čitalačkog strpljenja, dakako, pa su se fokusirali na fenomen kratke priče, jedine festivalske forme koju je uz poeziju moguće konzumirati u celini, bez onih glupih skraćenja i izbora. Mada, istini za volju, hvale se i tvrdoćom (zbog svetskog prvenstva u tucanju kuvanim jajima) i borbenošću gusana (pa ok, neko ima pit bulove, a u Mokrinu, selu nadomak Kikinde gde se „vekovima“ odvijaju oba čempionšipa, zajebane gusane). Posle je došla glina i čuvene skulpture od terakote koje izrađuju umetnici iz celog sveta koji tu rezidencijalno borave neko vreme, pa mese i peku to severnobanatsko blato, a onda i Kika, mamutica ili ženski mamut, čije su posmrtne ostatke, na očaj doslovnih čitalaca Biblije, pronašli u tom istom crvenkastom blatu. I da, na grbu grada, još od ćesarskih ili habzburških vremena, stoji desnica ruka sa sabljom i odsečenom (turskom) glavom, čisto da podseti da to mesto beše Vojna krajina, svojevrsni limes i predziđe kršćanstva, što vele neki, a „život na granici je opasan i tvrd“, što veli Šejn. Čiča-miča, gotova kikindska razglednica. Nazad na represiju.
Paralelnom montažom a isto na Vidovdan, krete gilda kolumnista i pisaca ka severu Banata. Dobro, neki behu samo kolumnisti a poneko među njima i pravi pisac, neki pisci koji bi da budu kolumnisti a neki kolumnisti kojima ne pada na pamet da budu pisci. Svejedno, neugodna družina na čiji je pomen mnogom poštenom naprednjaku, paorski mirnom, zaigrala dijafragma i zacvokotala vilica: pa kud sad da se u naš atar dokotrljaju raznorazni Vidojkovići, Dražinci i Marčeli, Atanackovići, Velikići i Markovići, uz neumornu gospu od Vračara, višeg građevinskog uma, Micu Đurđevićku, te ugledne goste Đerđ Serbhorvata (vid mu samo prezimena) i Edija Matića. I stavite se, štovani čitatelju i draga čitateljko, u cipele kikindskog prvog čoveka i prvoklasnog anonimusa, čto delat sada kad ti tamni vilajet nahrupi u opštinski ambar, tačnije u dvorište gradske biblioteke – uzeo ne preduzeo, kajaćeš se. A Sveti Vid gleda iz onog kotla, i Pantokrator lično sa Andrićevog venca, i generacije nerođene čeljadi sa neugaslog duhovnog ognjišta, odmah pored Kike i međeda od terakote. I duma i muči anonimus po vasdan. Nikako da se svrti na jednom mestu, a pomoći niotkuda: nema su nebesa, a ni iz centrale nijedan tvit, makar selfi jedan da stigne sa onim punim usnama i srećnim osmehom. I sve tako, sa burom u duši i tminom u srcu, dok ne nastupi odsudni čas, pa mladi anonimus sede u opštinske karuce i pravo pred biblioteku. I tad ga epifanija ozari, baš kao da mu lično na mobitel sleti tvit onoga čije se ime ne uzima uzalud u usta, jer to on ionako radi svakodnevno. I proradi stoletni težački inat anonimusa koji ni za dvojke u srednjoj nije mnogo mario. „E, nećete, majku vam vašu rugalačku“, pomisli, pa se baci pred ozvučenje, jer ga Promisao dovede pred knjižničku portu tik pre zvučnika, miksete i reflektora, te nekoliko gajbi alkoholnog i bezalkoholnog pića. Pa u društvu četvorice telohranitelja proslovi za povest samu: „Ne mogu oni koji ne poštuju, mene, moj grad, moju državu i mog predsednika“. Nema za goste Mirdita, pogača i so, nego no passaran i raus u sparnu banatsku noć.
Gosti su pokupili svoje pinkle i zajedno s publikom krenuli nekoliko stotina metara dalje do dvorišta privatne kuće, gde je ovogodišnji Kikinda šort uprizoren. No, sutradan u Beogradu, gde se tradicionalno održava drugi dan ovog festivala, dan nakon Vidovdana, dočekao ih je lokot na Dorćol platzu, postavljen još za Vidovdan, a organizatori nisu znali password ni posedovali raskovnik ili kalauz. Tako su zabrane došle glave još jednom ovogodišnjem junskom festivalu. Ili: lipanjska gibanja u kulturi okončali su desničarski gibaničari, kojima je do kulture koliko i do Vijonovih lanjskih snegova.
Naravoučenije (bez lamenta, ali i bez škrguta zuba)
Osvrt na tri zabrane dat je rugalački a ne budilački. Neko može pomisliti da se ismevanjem smanjuje ozbiljnost sprovedenih zabrana ili otupljuje oštrica (buduće) pobune. Ne bih se složio. Ruganje je često veći protivnik diktaturi od naricanja i jalovih poziva na pobunu, koje jednostavno nema – što ne znači da se neće u nekom trenutku obnoviti, ali ne zbog zabrana književnih festivala ili zabrane ulaska glumcima u Srbiju. Razumljivo, dosta se pisalo o ovim zabranama, između ostalog jer predstavljaju korak dalje režima u Srbiji koji sve više klizi, a bogami se i kotrlja, ka sve većem stepenu populističke autokratije. I dokotrlja se tamo gde ga čekaju privatizovane države babe Erdogana i baće Orbana; baćuška Putin je srećom ipak nedostižan. Do ovog juna Vučićev režim nije imao potrebu da zabranjuje književne festivale jer mu to nije bilo potrebno. Sitno je to na talonu svakodnevnih taktičkih poteza i načelno je kontraproduktivno.
Pa zašto su ipak posegli za ove tri zabrane? Pojedini komentatori su požurili da skoče u zaključak da je zbog ovih zabrana literatura pokazala da je (iznova) opasna, da ne kažem subverzivna. Ah, kad bi bilo tako makar u najavi. Takav je zaključak neutemeljen i samopromotivan, iako verovatno dat u najboljoj nameri. Književnost nema tu subverzivnu snagu kakvu ponekad i ponegde može da ima, posebno u klasičnim diktaturama i totalitarnim sistemima. U hibridnim režimima populističkog autoritarizma, kakav zri i razvija se u Srbiji, kultura nije čak ni instrument ideološke propagande vlasti, iako povremeno i tome služi, kao recimo film Dara iz Jasenovca, koji je pre nekoliko godina poslat kao srpski kandidat za Oskara. U te svrhe više služi pesma za Evroviziju ili sport, posebno sport, i podrška Vučićevoj izbornoj listi koju je dobio od selektora Piksija, Karija Pešića ili MVP-milionera Nikole Jokića.
Ovaj režim koji sve čvrsto drži pod svojom kontrolom nema ni tu potrebu da stvori svoju kulturnu elitu. To ne znači da svoje kadrove nije rasporedio po ministarstvu i ustanovama kulture, ali najzvučnija imena su mu sama prišla: glumac Miki Manojlović čije je ime otisnuto na jednom avionu Air Srbija, Vladimir Pištalo kao direktor Narodne biblioteke Srbije, Aleksandsar Gatalica kao kulturni ataše u srpskoj ambasadi u Ljubljani, Bule Goncić kao upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, penzioner Bujošević kao generalni direktor autokastriranog RTS-a, tzv. javnog servisa, itd. Ali i to je sve sitno i malobrojno. Nema potrebu da stvori svoju kulturnu elitu jer je Vučićev režim surovo pragmatičan, baš kao neki hedž fond ili multikorporacija: njegovo biračko telo ne mari za kulturu već se hrani, plaši i disciplinuje tabloidima, rialitijima i (turbo)folk muzikom, a sam režim opstaje zahvaljujući paktu s kriminalom, interesima stranih kompanija (kineskih, francuskih i američkih jednako), sumnjivim investicijama, rasprodajom zemlje, vode i litijuma, te permanentnom krađom izbora.
Imitacija (autokratskog) života
Srbija je neka vrsta anticipacije latinoameričke diktature i skoro doslovna imitacija turskog i mađarskog populizma. Ko u to ne veruje, neka pročita ispovednu knjigu turske književnice i novinarke Edže Temelkuran: Kako ostati bez države, sedam koraka od demokratije do diktature, autorke koja od 2016. godine živi u egzilu u Zagrebu. Sličnosti su frapantne i namerne. Koliko u takvim uslovima kultura i književnost mogu biti generatori samosvešćivanja i moguće pobune? Ne mnogo. Nenad Veličković je jednom rekao sjajnu poslovicu: nemoguće je probuditi onoga koji se pravi da spava. Ko se do sada nije probudio i pobunio, taj će ostati da se pravi da spava i da bude društveno mrtav, kao oposum, bez obzira o čemu trube kultura, književnost ili književni festivali i njihovi gosti. Rekoh, okidač za pobunu biće negde drugde i autokrata to zna. Stoga on više strahuje od ekonomskog nezadovoljstva nižih slojeva, birača koje je uzurpirao, i trudi se na svaki način da ih zaslepi, zastraši i potkupi. Uostalom zato rasprodaje šta stigne, pokreće mega investicije kao što je Expo 2027. i neprestano se zadužuje.
Ali ako književnost i književni festivali ne mogu srušiti samodršca, nije da su sasvim beskorisni. Oni su: a) večita vatra otpora koja greje bar ozebla srca onih koji se ne mire sa otklizavanjem Srbije u tvrdu diktaturu, b) prostor na kome se mogu i moraju promišljati alternative, jer opozicione snage u Srbiji nemaju pojma šta bi radile dan posle pada autokrate i, zaustavimo se na, c) lakmus ili ogledno dobro dalje patološke metastaze režima. Što će se, ako se patologija pogorša, pokazati vrlo jasno: povećanjem stepena represije, odnosno brutalnošću kršenja svakog otpora. U datim okolnostima taj drastični scenario nije nužan, mada nikad nije ni bio isključen. On ujedno podrazumeva izazivanje sve težih konflikata u regionu, najviše na Kosovu (slučaj Banjska) i u Bosni i Hercegovini (separatistički zahtevi iz Banja Luke), kao i u rovitoj Crnoj Gori. Ukoliko populističke snage u svetu budu jačale, posebno sa veoma izglednim drugim Trampovim mandatom i stvaranjem novih ratnih žarišta, eto nama novih rovova i kod nas, odnosno diktature punog obima u Srbiji. Onda se svakako neće organizovati književni festivali, već vojne parade i masovni mitinzi podrške vođi. A književnost? Pa, ona će se vratiti svojim gerilskim poetikama.
* tekst je uz saglasnost autora preuzet sa Portala za književnost i kritiku „Kritika h,d,p,“
Saša Ćirić (1975, Pirot), autor je četiri knjige kritika i komparativnih analiza, radio voditelj, autor dve knjige radiodrama i drama, i jedne knjige čitanja savremenog filma.