Valja se odupreti diktaturi slika. Čitanje knjiga je dobar način za taj otpor.
U naše doba sveprisutne ravnodušnosti, kada je medijski uredak kratkog daha na mreži dovoljan da privuče pažnju, lako je proglasiti bilo koji zapis za književnost. To je prostor gde se može neki tekst definisan i određen pomoću pojmova i motiva, generisan putem AI tehnologije, predstaviti kao autentično književno delo i kao takvo doći do publike. Ima u tome ukusa prevare i lažnog truda. Ne bi me čudilo da se to već ne događa na onoj sceni bestseler beletristike, za avione, plažu i vozove, kojoj se olako prilazi i još lakše se odbacuje od strane konzumenata.
S druge strane, ipak, verujem da su brojniji književni delatnici koji ne posežu za tim vidom pomoći ili prevare, nazovite to kako god hoćete i koji se trude svojim znanjem, radom i pisanjem da dosegnu milost književnosti. A opet, zapisati treba strepnju od mogućeg, nekog budućeg falsifikovanja književnosti, pomoću svih onih najrazličitijih digitalnih alata kojima smo svakoga dana sve okruženiji. Ali, dok do tog vremena ne dođe, preporučio bih vam tri romana, koji, po mom mišljenju zavređuju čitalačko vreme i pažnju.
Šagi Bejn roman Daglasa Stjuarta, objavila je kod nas 2022. „IPC Media“. Surova je to priče, bez imalo moralisanja. Dubok je to pogled u mukotrpno življenje i odrastanje u Glazgovu 80-ih godina XX veka. Radnička porodica u to teško vreme imala je malo šansi da opstane, okružena velikom bedom, alkoholizmom i beznađem. Tačerkina politika samo je otežavala položaj nižih slojeva i radničke klase, oduzimajući socijalnu komponentu državi. Sve ono što se dešavalo na političkoj sceni imalo je veliki uticaj na brojne porodice u Velikoj Britaniji. Roman Šegi Bejn je upravo jedna ispovest o odrastanju u nepovoljnom socijalnom miljeu. Tu gde se drugačiji ne prihvataju, tu gde mnogi traže bekstvo od stvarnosti u alkoholizam i ludilo. Ali i pored toga svi pokušavaju pronaći ljubav i mesto za sebe. Bolna je ovo ispovest o odnosu majke i sina, o odnosu majke i dece, ali i opis lavirinata kroz koji se oni kreću. Tražeći skrovište za sebe. Ili izlaz. Nemilosrdno je društvo u Škotskoj 80-ih godina XX veka. I o toj nemilosrdnosti i nemilostivosti govori pripovedač ovog romana, koji je uspeo da me uveri da ono što piše istiskuje iz najdubljih zakutaka svoje duše. Knedla u grlu, koja ostaje nakon čitanja, vratila mi se i dok kucam ovaj kratak zapis sa preporukom da pročitate ovu ispovest o surovosti jednog društva i hrabrosti jednog dečaka da se s njom suoči.
Drugi roman koji bih vam preporučio je ispovest o 90-im godinama XX veka u Srbiji. Priča je to o odrastanju jedne devojčice na Dorćolu. Roman je napisala Maja Iskra i zove se „Aperkat“, objavio ga je „LOM“, 2023. godine. Nasilje s kojim se protagonistkinja suočava na ulici, u školi, među vršnjacima, nanosi ožiljke i menja percepcije onoga što se oko nje događa. Nema zaklona u koji se može povući, nema milosti koja može značiti pomoć. Dekada devedesetih, doba kada rat truje živote u Srbiji i menja čitav region, oslikava se u svakom danu, koji je veoma važan kada si dete. Kada ti treba sve i kada bi sve da dobiješ i sve da ti se dogodi. O mučnom vremenu Maja Iskra je napisala iskrenu prozu. Surovu. Zadala je jak udarac 90-im godinama. Iako je i sama puno udaraca zadobila. Ali je preživela. I meni lično još draži je ovaj roman postao kada sam otkrio koliko su za pripovedačicu bili važni stripovi kao skrovište i spas. „Ranih devedesetih, utočište sam često pronalazila u čitanju stripova. Zagor, Alan Ford, Marti Misterija, Dilan Dog, Blek Stena. Ponekad Mister No ili Teks, doduše, samo ako nije bilo baš ničeg drugog. Čitala bih dan i noć, dok su drugi igrali tetris ili gejmboj, ja bih nestajala u stripovima.“ Uz Aperkat pronađite i pročitajte neki strip, lekovito je.
I treći roman koji bih predložio za čitanje je Godine. Roman je to koji je napisala Ani Erno, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2022. a kod nas ga je objavio izdavač brojnih njenih knjiga „Štrik“. Godine su roman slika i motiva koji obeležavaju doba od 1947. do 2008. godine (te godine je roman objavljen). Konture društva, rodnog mesta spisateljice, porodice i nje same pratimo u brzoj smeni svih onih simbola koji čine jedan život. Spisateljica, koja svojim ispovestima krči svoj književni put, u ovom romanu želela je da u široj slici društvene zbilje smesti opsesije, pritiske i moranja svih doba odrastanja i života. Gorke su to pilule koje se moraju gutati, ali i lakše se mogu podneti kada se začuje gromoglasni smeh ili se iz zapeva sveg glasa. Brojne su zablude u kojima je bilo francusko društvo, koje su u ovom romanu predstavljene, ali i svi oni uzleti koji su se događali u drugoj polovini XX veka. I naravno, bez ustezanja govori se tu i o samoći i o onom plaču koji protrese čoveka kada muka postane neizdrživa. I jedan od upečatljivih simbola iz ove knjige je – trpeza. Sto oko koga se okuplja porodica. Svaka mena porodice, ali i vremena vidi se za trpezom. U onome što se na nju iznosi, u pričama koje se pričaju oko nje, ali i sa ljudima koji se oko nje okupljaju i interesovanjima za najbliže koja postoje ili koja se brišu. U tom lajtmotivu koji Ani Erno tako dobro varira očitava se veliki književni dar. Igra sa simbolom na majstorski način. Roman Godine prava je knjiga o dobu naših nadanja, padova i zabluda, od kojih je izgrađeno društvo u Evropi i čitava epoha u kojoj sada živimo.
Valja se odupreti diktaturi slika. Čitanje knjiga je dobar način za taj otpor.