Eto, desila se i ta redovna sednica koju je sazvalo Gradsko veće sa tačkama dnevnog reda koje su bile natrpane kao švercerski gepek na bugarskoj granici, dočim je skupštinski materijal koji nam je dostavljen nekoliko dana pre sednice imao strana kao komplet knjiga Dostojevskog. Kome je bilo u interesu da se na ovakav način organizuje sednica gradskog parlamenta, sa unapred pripremljenim planom da se sve izglasa bez pretresa i javne diskusije, ne treba biti mnogo pametan. Na kraju krajeva, rekao bih i da je to očekivano, iz ugla interesa vladajuće partokratije da sve smandrljaju kao dokon pop koji u nedelju popodne krsti umiljate jariće.
Međutim, nešto drugo je obeležilo čitav tok sednice. Samo je jedna figura „vibrirala“ kao rđav feder izvađen iz stare, dvadesetogodišnje fotelje. Figura gradonačelnika. Taj je đipao kao ošuren, krvio se sa svima oko svega, sipao lične uvrede, provocirao sa mesta, spinovao sve što bi neko od nas izgovorio kao rukovalac točka sudbine, vrteo predsednicu Skupštine kao naprstak oko malog prsta dajući joj instrukcije sa mesta kako da vodi sednicu i veselio se svojim jeftinim retoričkim trikovima. I tako osam sati. Pošto je po Poslovniku imao ekskluzivno pravo na reč a kako se niko drugi sem njega i manje ekskluzivnog zamenika, nije javljao iz vladajuće odborničke grupe – tako je imao i sve vreme ovog sveta! Kasnije je, po završetku sednice, likovao sa svojim odbornicima u hodniku koji su ga poltronski tapšali po ramenu i hvalio se: „kako nas je sve izludeo.“ Kome i čemu takvo ponašanje, stvarno pojma nemam. Groteskniju scenu nisam doživeo u skorije vreme. Istovremeno i tužniju, na šta je spala javna politika danas. Gradonačelnik jednog grada koji vlada preko dvadeset godina spao je na nivo protagoniste cirkuske atrakcije za svoje podanike koji mu aplaudiraju na svaki njegov skeč.
Moj opšti utisak da je sednica bila blagi užas, spoj akrobatskog cirkusa i palanačkog rijalitija a da protagonista ovog skupštinskog zasedanja živi odavno izvan okvira stvarnosti. Na stranu njegova retorika, koju sam ranije već opisao kao mešavinu slatkorečive naduvenosti i pasivne agresije iza koje se krije infantilna psihologija autokrate i spin-populiste. Onog koji je pronašao recept dugovečnosti opstanka na vlasti svim sredstvima i sad je tu gde je, za drugde više i nije, tako da sad ne sme više ni da izađe iz kolopleta politike a da se ne suoči sa ozbiljnim lustracijskim otklonom pravne države, što će se u jednom trenutku i desiti. Barem da je neko od 36 odbornika na strani vladajuće većine izašao za reč, sem par predlagača po obavezi, i nešto korisno kazao, ali čak ni to. Postoji doduše i neko poput Vidojka Panajatovića Jogurta, mastodont nečega što se nekada zvalo Socijalistička partija Srbije. Danas je to samo krpa sa brisanje novoradikalskih cipela. Na moje pitanje o tome kako su se ljudi zapošljavali u prosveti, ovaj gospodin je odgovorio sa puno kafanskog samopouzdanja sa govornice: „Da si ranije doš’l pri mene, mog’l sam nešto da ti završim preko ministarstvo“. De facto priznanje partijskog klijentelizma za govornicom.
Istini za volju, čitajući reakcije sa lica čak i nekih vladajućih odbornika video sam da i njima smeta ova cirkuska predstava u koju takođe ni mnogi od nas nisu hteli lično da saučestvuju. Kao politički predstavnici građana, naša je obaveza da se borimo za javni interes a ako je Skupština postala arena prostakluka, iznurivanja zdravog razuma i bahatosti političke većine, onda je naš zadatak da se uzdignemo iznad tog nivoa političke kaljuge i probamo u dogledno vreme nešto da menjamo. Pirot kao grad u kome je u poslednjih dvadeset godina nestalo skoro trećina stanovnika, nestaće za par decenija i vratiće se na nivo devetnaestovekovne palanke, ukoliko se nešto bitno ne promeni. Ostaće samo zapis nekog hroničara iz budućnosti da je ovde nekada živela jedna skupina ljudi koja je samu sebe uništila u razvratu i oterala svoje mlade u rasejanje po belom svetu. Na kraju, ova politička borba je upravo to, pitanje našeg opstanka kao društva, možda i poslednja.
(Glas Pirota, 4. 4. 2024)