Kako god se svi mi kao društvo budemo suočili sa tragičnim posledicama kosovske stvarnosti, da li simbolički zaogrnuti mitskim nasleđem ili pak kritički preispitujući njegovu političku zloupotrebu u savremenosti, jasno je da se osnovna dilema postavlja u vidu moguće (post)kosovske agonije iščekivanja novog ratnog sukoba ili možda u nekom obliku nacionalnog otrežnjena i promeni vrednosne paradigme u budućnosti. Jasno je da bi se bilo šta u Srbiji po ovom pitanju desilo pozitivno u budućnosti, moraće ipak da dođe i do demokratskog preobražaja srpskog društva. Možda bi se onda o temi Kosova moglo razgovarati u nekim novim ekonomskim i kulturnim perspektivama, umesto zveckanja oružjem i medijskog huškanja na nove ratne sukobe.
Poslednji čin kosovske drame?
Tema koja se poput bumeranga uvek vraća u kriznim situacijama poslednjih godina i decenija svakako jeste pitanje Kosova. Iako intencija ovog članka nije da se bavi istorijskom pozadinom sukoba na prostoru Kosova i Metohije niti detaljnom analizom uzroka koji su doveli do sadašnjeg stanja, jasno je da se posle rata 1999. i jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine ovo pitanje na različite načine rešavalo kroz posredovanje raznih međunarodnih institucija, od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija do Evropske unije, da bi na kraju rezultiralo demontiranjem svih atributa državnosti i suvereniteta Republike Srbije u njenoj južnoj pokrajini. S druge strane, nema ničeg novog u konstataciji da je za poslednjih dvanaest godina naprednjačka vlast temu kosovskog sukoba koristila kao platformu za neprekidnu medijsku manipulaciju na unutrašnjem političkom planu. Poslednje javno obraćanje predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, prema oceni nekih analitičara krije jasnu „nemoć i kapitulaciju“, tako da se s pravom postavlja pitanje da li svi mi kao građani Srbije svedočimo poslednjem činu ove istorijske drame – konačnom gubitku Kosova i Metohije?
„Iza bujice reči koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u petak predveče izgovorio o Kosovu krije se nemoć i kapitulacija, pa je valjalo skrenuti temu na liste čekanja u bolnicama u Srbiji bez Kosova koje će on, jelte, da ukine po hitnom postupku.
Nije nimalo lako da se stvori utisak da si najveći kosovski junak dok Kosovo sa sve Metohijom polako puštaš niz vodu. Ovog puta za to Aleksandru Vučiću nije bilo dovoljno 72 sata koliko je sebi dao da se od gromovitog ćutanja o ukidanju preostalih institucija države Srbije na KiM obrati narodu o najnovijem Kurtijevom terorisanju srpskog življa, kako glasi zvaničan vokabular.
Zvučao je daleko manje borbeno i ubedljivo nego ranije u sličnim prilikama, čak i za standarde njegovih obožavalaca, kao da je neke crvene linije bio povukao šef CIA Vilijam Berns kada je nedavno boravio u Beogradu.“, ističe za Vreme Andrej Ivanji, u svom članku pod nazivom: Vučićeva velika kosovska opsena.
„U ovih par dana gledamo kako Srbija konačno diže ruke od Kosova. Odnosno, ne gledamo, jer se o tome u režimskim medijima malo govori. Tek onoliko koliko je potrebno da Srbi ne izgube status večitih žrtvi. Ranije se zveckalo oružjem, lelekalo na sve strane, orila se ratnička pesma na stadionima, a sad – muk. Čak i Vučić koji ne zatvara usta, nema bogznašta da kaže o Srbima na Kosovu ovih dana. Da li je on to odustao od jedne od važnijih medijskih poluga svoje vlasti?
Nemam ništa da kažem u vezi s tim, izuzev – mogli smo to da uradimo i pre dve decenije. Da jesmo, na Kosovu bi sad bilo više Srba nego što ih je zaista tamo ostalo, a na čelu Srbije vrlo verovatno ne bi bio Vučić, koji se preko Kosova vratio na vlast, kao što je uostalom i devedesetih, samo tada preko leđa hrvatskih Srba, na nju prvi put došao. I da Vučić sad nije na čelu Srbije, sasvim sigurno ne bismo morali po svaku cenu da se branimo od kopanja litijuma – to jest da se borimo za goli opstanak“, sličnog zaključka je i jedan od urednika Peščanika Dejan Ilić, u svom autorskom tekstu pod nazivom: Opstanak.
Sve u svemu, jasno je da su od kosovskog pitanja danas u našoj javnosti ostali neki simbolički „repovi“ koji je se mogu videti u vidu grafita na fasadama javnih površina u gradu, a isto tako tako i u horskim refrenima navijačkih pesmama na našim fudbalskim stadionima, tom novom folkloru nacionalne saobornosti, kojim društvo reflektuje stanje političke svesti u našoj zemlji.
Kosovo između mita i stvarnosti
O mitološkoj sferi kosovskog zaveta pisali su mnogi antropolozi i istraživači kulturnog nasleđa. Jedan od retkih savremenih istraživača bio je i Ivan Čolović koji je kritički promišljao ulogu kosovskog mita u novijoj srpskoj političkoj istoriji.
„On je u stvari mit o nacionalnom identitetu srpskog naroda. On zapravo govori o junačkom ubijanju i junačkoj smrti protagonista Kosovske bitke. Ali, mada je reč o istorijskom događaju i o nekim istorijskim ličnostima, mit o Kosovskoj bitci ispričan je kao mit o jednom modelu, o jednom scenariju koji, pošto je jedanput realizovan, nastavlja da se realizuje i da se stalno otelovljuje. Glavni junaci kosovskog mita nisu ni Miloš Obilić, ni knez Lazar, niti ma koja ličnost poznata iz epske poezije, nego je to srpski narod, odnosno srpska nacija. To je junak koji se nikad ne menja, on ima svoj bogomdani identitet, svoje ime, svoj karakter, svoju veru, svoj jezik i svoju kulturu. Sve je to uvek isto i nepromenljivo i takav je kakvim ga je bog stvorio – on je rođen na Kosovu, umire na Kosovu, njegovo srce je Kosovo – otprilike pokušavam da dam rezime sadržaja kosovskoga mita. I, naravno, taj narod, taj glavni junak uvek radi isto – ratuje sa neprijateljima, ubija i strada. Dakle, žrtvuje se i sveti se, samo se okolnosti menjaju, okolnosti u kojima se posle osvajanja i pobeda pojavljuju iskušenja i porazi, a posle poraza dolaze vaskrsenja i nove pobede, pa opet ispočetka. Dakle, to je jedna ciklična naracija svojstvena svakoj mitskoj priči, odnosno mitskom shvatanju vremena, znači večni povratak jednog te istog“, izjavio je u emisiji „Most“ Radija Slobodna Evropa Ivan Čolović, srpski etnolog-antopolog i pisac.
Zanimljivo je analizirati kako se taj tzv. „kosovski diskurs“ poslednjih decenija selio iz jednog u drugi semantički i ideološki okvir, od akademske besede nesuđenog dvorskog pesnika Matije Bećkovića, preko političkog govora na Gazimestanu tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, preko raznih medijskih tužbalica i naricanja čitave generacije domaćih političara, do nacionalističke kulture grafita koji i danas naseljavaju javni gradski prostor.
Da podsetimo, Milošević je u svom čuvenom govoru na Gazimestanu prvi upotrebio frazu o „Kosovu kao srcu Srbije“, što je kasnije postalo deo patriotskog folklora u Srbiji, a iste godine održana je i beseda akademika Mateje Bećkovića čiji je naziv glasio: „Kosovo najskuplja srpska reč“. Potom su se ređali različiti političari poput Ivice Dačića, koji je jednom izjavio da je Kosovo „donji kamen Srbije“. Ovaj poslednji momenat analizirao je u prošlosti profesor sa Fakulteta političkih nauka, Filip Ejdus, u svom članku na Peščaniku i izneo neka odlična zapažanja tim povodom.
„Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić juče je izjavio kako ’svi treba da razumeju da je pitanje Kosova za Srbiju veoma teško zato što je ono taj neki donji kamen na kojem je napravljena Srbija i ako se taj donji kamen izvuče naravno da se čitava priča ljulja’. Gospodin Dačić poznat je po tome da ume veoma precizno da izabere reči. Ovog puta njegova izjava je na jezgroviti način sažela ne samo poziciju aktuelne vlade Srbije u vezi sa Kosovom već i master narativ celokupne savremene srpske politike. On počiva na tri premise.
Prva glasi da je Kosovo nekakva esencija Srbije. Nju su zastupali, gotovo bez izuzetka, svi politički lideri u Srbiji od Slobodana Miloševića, preko Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice pa sve do Borisa Tadića. Podsetimo se da je prilikom proslave 600 godina od boja na Kosovu Slobodan Milošević, u svom čuvenom govoru na Gazimestanu, Kosovo prozvao srcem Srbije. Miloševićeva politika je doživela totalni poraz, ali premisa da je Kosovo srce Srbije ostala je i dan danas centralna mantra srpske politike. Ona je tretirana kao aksiomatska vrednost na kojoj počiva nacionalni identitet i celokupna politička zajednica. Sporenja postoje oko strategije kako Kosovo sačuvati u sastavu države ali ne i oko toga da je ono istorijski, duhovni i geopolitički temelj Srbije.
Druga premisa, koja logično sledi iz prve jeste da ukoliko se ovaj temelj ugrozi, biće ugrožena celokupna politička zajednica. Kao što kaže ministar policije ’ako se taj donji kamen izvuče naravno da se čitava priča ljulja’. Drugim rečima bez Kosova priča o tome ‘ko smo’, ‘odakle smo došli’ i ‘kuda idemo’ više neće imati smisla. Naš biografski kontinuitet biće prekinut i mi ćemo kolektivno izgubiti orijentaciju i sposobnost da nastavimo dalje. Biće ugrožena naša ontološka bezbednost, odnosno osećanje integriteta i poverenja u sebe i druge. Naša kognitivna kontrola nad nepredvidljivim svetom koji nas okružuje će se raspršiti. Nastaće paralizujući strah od spoljašnjeg haosa i doživećemo ono što je škotski psihijatar Ronald Lang nazvao ’unutrašnjom smrću’. Posle Kosova politički život Srbije biće sveden na tehničko preživljavanje. Kao posle teške saobraćajne nesreće doživećemo kolektivnu amneziju i u najboljem slučaju moraćemo da gradimo identitet iz početka. U najgorem slučaju završićemo kao Hazari.
Treća premisa glasi da Srbija nikada ne sme da prizna nezavisnost Kosova. Radi se o političkom imperativu zaštite vitalnih nacionalnih interesa koji obavezuje svakoga ko donosi odluke u ime Srbije kao političke zajednice. I ako ceo svet prizna Kosovo, mi ćemo do poslednjeg dana istrajati u poricanju i nikada nećemo pogledati u taj ambis neizvesnosti. Šta više, čak i ukoliko bi neki srpski političar i pokušao da prizna realnost na Kosovu on bi sebe automatski isključio iz okvira političke zajednice. Njegov čin bi samim tim postao ništavan, jer političku zajednicu legitimno ne može da predstavlja neko ko nije njen član, odnosno neko čije je demonsko ime crnim slovima zauvek uklesano u kolektivnom sećanju. Zbog toga nepriznavanje nezavisnog Kosova nije samo politički već i logički imperativ. To je taj donji kamen Srbije, teg sa kojim tonemo i koji nema ko da otkači.“
Kultura uličnih grafita i navijačkih horova unela je poslednjih godina od miloševićevske fraze o Kosovu kao „srcu Srbije“ neke nove militantne elemente u pomenuti „kosovski diskurs“. Na to jasno upućuje nova marketinška floskula: „Kad se vojska na Kosovo vrati.“ Čini se da je ovu poslednju proto-ratničku formulaciju iznedrio poslednji neoradikalski sentiment koji je u ovom trenutku u liku i delu Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke najodgovorniji za gubitak ovog dela srpske teritorije.
Kosovo kao večna trauma ili nacionalno otrežnjenje?
Ako izuzmemo ekstremno nacionalističke izjave sprskih političara o budućim ratovima za Kosovo, onog trenutka kada Srbija ekonomski i vojno ojača, te sa promenom konteksta međunarodne politike, ostaje da se vidi kako sprska politička javnost sagledava posledice kosovskog raspleta. Dva su, po skromnog mišljenju autora ovog članka, opšta mesta u razmišljanju na temu Kosova danas u Srbiji. Jedno, koje zvuči pomalo fatalističko i repetitivno, o tome da se kosovska drama vraća poput nezalečene traume iz prošlosti i drugo, doduše manjinsko u Srbiji, koje zagovara suočavanje sa pogubnim ideologijama iz prošlosti, te poziva na neku vrstu nacionalnog otrežnjenja i promene vrednosne perspektive.
„Posledice svega što se sada tamo dešava mogu biti katastrofalne. Čak, svi oni ljudi koji smatraju da je Kosovo toliko teret za Srbiju, ne računaju na činjenicu, da može doći do ekstremizacije političkog života u Srbiji, novog radikalizovanja političke situacije u narednih 5 i 10 godina. Srbija može biti jedna traumatizovana zemlja, što već jeste – dramatično traumatizovana. Srbija može, ne imati više Zavetnike, Obraz, već osvetnike u skorijoj budućnosti u političkom smislu.
Ta trauma na Kosovu će kad tad imati svoje konsekvence na naš unutrašnji politički život i to katastrofalne, jer traumatizovane nacije proizvode buduće traume unutar sebe i u regionu. Kao traumatizovan čovek. On proizvodi traumu na čitavu okolinu oko sebe…“, istakao je bivši predsednik Srbije Boris Tadić nedavno u u emisiji „Probudi se“ na TV Nova.
„Lično, Kosovo doživljavam kao psihički problem ovog društva, psihički problem srpske opozicione politike […] mi smo spremni da lažemo sami sebe da bismo ostvarili nešto što liči na trenutnu korist. Iz toga proističe i populizam unutar opozicije koji se u suštini ne razlikuje od populizma vlasti. I vlast i opozicija u mnogo čemu računaju na sluđenost ljudi. Naprosto, i u političkom i u kulturnom smislu nedostaje mnogo toga da se bi se ovdje gradilo normalno društvo. U tome vidim neophodnost suočavanja sa realnošću Kosova.
Politiku doživljavam kao obrazovni proces, jer ako u politici nema tog obrazovnog elementa, onda je to strategija laganja, strategija izbegavanja istine, aktivno provođenje zatucanosti, vrlo aktivan i produktivan rad protiv sebe. Ljudi su danas u Srbiji masovno indiferentni prema činjenici da se na nekoliko kilometara od Beograda nalazi masovna grobnica u kojoj su ostaci 700 ljudi, među kojima ima i žena i dece, čak i školske torbe i sveske“, izjavio je za Al Jazeere Balkan sprski pisac Dejan Atanacković.
Kako god se svi mi kao društvo budemo suočili sa tragičnim posledicama kosovske stvarnosti, da li simbolički zaogrnuti mitskim nasleđem ili pak kritički preispitujući njegovu političku zloupotrebu u savremenosti, jasno je da se osnovna dilema postavlja u vidu moguće (post)kosovske agonije iščekivanja novog ratnog sukoba ili možda u nekom obliku nacionalnog otrežnjena i promeni vrednosne paradigme u budućnosti. Jasno je da bi se bilo šta u Srbiji po ovom pitanju desilo pozitivno u budućnosti, moraće ipak da dođe i do demokratskog preobražaja srpskog društva. Možda bi se onda o temi Kosova moglo razgovarati u nekim novim ekonomskim i kulturnim perspektivama, umesto zveckanja oružjem i medijskog huškanja na nove ratne sukobe.