I ma koliko kao kritička individua pokušavam da razumem i tuđe percepcije stvarnosti, zaista, o čemu danas pričamo kada govorimo o obrazovanju? Sa tendencijom izbacivanja gomile opšteobrazovnih predmeta iz škola, u političkoj kulturi podaništva i medijskog rijaliti kiča koji obesmišljava bilo kakve vrednosti u društvu, izgleda da je ovakav koruptivno-kriminalni politički sistem pogodan samo za reprodukciju klonova, jednoobraznih poslušnika i korisnih idiota sistema, koji će se sutra razviti u prave orvelovske slet-maketare klicanja podrške nekom novom autoritarnom vođi. Ili ćemo možda vratiti obrazovanje u okvire humanistike i vaspitanja karaktera, ma koliko to danas zvučalo staromodno, i umesto armije programiranih klonova podsticati kritički individualizam, kulturu promene i horizont nade.
Svakog septembra ista priča. Reprezentativni sindikati prosvetara najavljuju štrajkove u prosveti. Ponajpre se kroz medije čitava ta „plišana pobuna“ prosvetnih radnika naduvava kao pitanje povećanja zarada i usklađivanja sa prosečnom platom u Srbiji. I tako iz godine u godinu. Nigde ne videh ni slovo ni reč o tome šta se promenilo u prosveti od trećeg maja 2023. godine i tragedije u „Ribnikaru“, kao da se čitav događaj, koji je ogolio svu obrazovnu i moralnu pustoš našeg društva, nije ni desio. Jedina novina je zahtev za statusom službenog lica prosvetnih radnika. Nigde ne videh ništa o uslovima rada, sistemskoj partokratiji, prevenciji nasilja, fingiranoj ulozi školskih odbora, načinu na koji se danas vodi kadrovska politika u prosveti, kvalitetu obrazovnih programa i slično. Nekad mi dođe da ironično čestitam našim „ribarima ljudskih duša“, svim onim kreatorima javnog mnjenja iz senke, na uspešno sprovedenom brejnvošingu (ispiranju mozga) čitave nacije, koja ovih dana početkom nove školske godine izgleda blentavo poput teladi koja se vodi na novo klanje, sa istom onom moralnom otupelošću i blaziranim fatalizmom žrtve sistema.
Zaista, o čemu danas pričamo kada govorimo o obrazovanju? Iako je danas često u upotrebi polatinjeni izraz edukacija, i to dovoljno govori da smo etimon u leksemi „obraz“ skrajnuli iz polja poželjnih asocijacija, kao relikt nekih anahronih prosvetiteljskih poštapalica. Jer šta će nama moral u prosveti, društvu, javnim komunikaciji, znanje se danas isključivo sastoji u hiperprodukciji raznoraznih menadžerskih kadrova koji prianjaju uz državnu aparaturu, a da ne govorimo o novokomponovanim privatnim fakultetima, megatrendovima i ostalim kvaziobrazovnim simulakrumima sistema koji prosvetu doživljava samo kao partijski plen. Ti takozvani tehnomenadžeri različitih, često komično izmišljenih strukovnih profila, uništili su zdravu osnovu nekadašnjeg sistema obrazovanja i to nema veze sa modernizacijom obrazovanja ili njegovom strategijom razvoja u budućnosti, već isključivo sa manipulacijom poslovno-političke elite na vlasti koja produkuje sopstvene kadrove u lukrativnom interesu svoje „zarobljene“ države.
Jer, zaista, o čemu pričamo danas kada govorimo o obrazovanju? Da li govorimo o nepotizmu, stranačkom zapošljavanju i klijentelizmu, ova traka se već izlizala od ponavljanja, te je prosveta samo refleksija opšteg rasula koje postoji u društvu? Da li govorimo o svim mladim ljudima koji posle godina čekanja na birou za nezaposlene, razočarani partokratijom, poniženi odlaze masovno iz ove zemlje ne bi li radili bilo gde na Zapadu, makar taj njihov rad bio izvan njihovog profesionalnog interesovanja, samo zato da bi nešto zaradili i preživeli? Da li je, bejkonovski rečeno, znanje na ovim prostorima i dalje moć ili je, orvelovskom prevrtalicom, postalo metafora za samoponiženje? (Obrazovanje, sa ili bez obraza, T. Ćirić, Glas Pirota)
Na ekološkom protestu održanom u Pirotu pojavio se kao jedan od govornika i pogureni Miodrag Stojadinović, poznati gimnazijski profesor hemije u penziji. U osmoj deceniji života održao je javni čas svima ne samo o štetnom dejstvu hemijskog tretmana rudnih minerala, poput famoznog jadarita, nego i kao osoba od integriteta koja svojim prisustvom ukazuje na važnost društvene odgovornosti prosvetara i akademskih građana. Gde su sadašnji aktivni prosvetari našeg grada i zašto i oni ne iskažu svoj stav povodom ovih tema koje su od suštinske važnosti za opstanak Srbije i naše lokalne zajednice? Da li to znači da među mlađim nastavnim kadrom nemamo više intelektualce i društveno odgovorne građane koji se bune protiv nepravde? Da li to znači da su danas svi oni, ili bar velika većina, oportuni vlasnici članskih karata SNS-a ili SPS-a? Kojim vrednostima će oni da uče buduće generacije koje danas upisuju naše škole u Pirotu i Srbiji?
I ma koliko kao kritička individua pokušavam da razumem tuđe percepcije stvarnosti, zaista, o čemu danas pričamo kada govorimo o obrazovanju? Sa tendencijom izbacivanja gomile opšteobrazovnih predmeta iz škole, u političkoj kulturi podaništva i medijskog rijaliti kiča koji obesmišljava bilo kakve vrednosti u društvu, izgleda da je ovakav koruptivno-kriminalni politički sistem pogodan samo za reprodukciju klonova, jednoobraznih poslušnika i korisnih idiota sistema, koji će se sutra razviti u prave orvelovske slet-maketare klicanja podrške nekom novom autoritarnom vođi. Ili ćemo možda vratiti obrazovanje u okvire humanistike i vaspitanja karaktera, ma koliko to danas zvučalo staromodno, i umesto armije programiranih klonova podsticati kritički individualizam, kulturu promene i horizont nade.