Ispovedna knjiga-studija turske spisateljice u emigraciji, Edže Temelkuran, donosi uvid u društvene i političke procese koji su se dešavali u Turskoj u vreme uspona sadašnjeg predsednika, autokratskog populiste Redžepa Erdogana. U sedam analitičkih poglavlja opisana je ne samo savremena politička istorija Turske nego i mehanizam koji koriste svi autoritativni lideri svuda na svetu. Za portal „Glasa Pirota“ pripremili smo neke od zanimljivih izvoda iz ove knjige kako bismo, makar u najsažetijem obliku, opisali ne samo sadržinu ove knjige nego i naznačili sličnosti koje su kriju u diktaturama potencijalno bliskim našem podneblju.
1. Stvori pokret
„Politički pokreti su obećanja tranzicije iz stvarnosti u potencijal – za razliku od političkih partija, koje moraju da deluju kao da su deo stvarnosti, igrajući igru, ali stojeći u mestu. Zbog toga smo od Turske do SAD-a, uključujući i najrazvijenije zemlje sa navodno jakim demokratskim institucijama, poput Francuske, Velike Britanije i Nemačke, videli kako se ljudi okupljaju iza nemilosrdnih, neustrašivih populističkih lidera, da bi se kretali zajedno i napali stvarnost koju nazivaju ’establišmentom’; da napadnu samu igru, proglašavajući je disfunkcionalnom i korumpiranom. ’Pokret pravog naroda’ je novi zeitgeist, obećanje da će ljudsko dostojanstvo biti vraćeno ’isušivanjem močvare’ u koji se politika pretvorila. Drugim rečima, les invisibiles, mase, za koje se dugo smatralo da su nezainteresovane za politiku i svetska zbivanja, globalno povlače svoj pretpostavljeni pristanak na trenutni sistem koji ih predstavlja, a taj zvuk podseća na zvuk velikog komada leda koji se odvaljuje od Antarktika.“
2. Poremeti logiku/zlostavljaj jezik
„Svetski mediji verovatno ne bi bili zainteresovani za ono što premijer Tajlanda, Prajut Čanoča, ima da kaže na konferenciji za medije devetog januara 2018. godine da nije pred mikrofon stavio kartonsku sliku sebe u prirodnoj veličini i rekao okupljenim novinarima: ’Postavite ovom čoveku pitanja’. Zatim je izašao iz dvorane šepureći se, što je pravi prizor veselog populističkog vođe koji je već dovoljno postigao, a nije bilo ni podne. Novinari su ostali smešeći se od neprijatnosti, nije bilo druge nego da svoju sramotu sakriju kikotanjem. BBC je koristio istu vrstu smeha u trejleru koji pokazuje kako Tramp ismeva reportera BBC-a – ’Evo još jednog lepotana’ – na konferenciji za medije dok su se tu prisutni novinari osmehivali podignutih obrva, kao preplašeni odrasli ljudi na školskom dvorištu. Erdogan radi to isto, mada više u bliskoistočnom stilu, povremeno prekorevajući i pripadnike svojih medija, obraćajući im se šaljivo kao da su pomalo bitange, ali ’njegove’ bitange, na šta se oni svaki put veselo zakikoću.
Brojni kritičari i analitičari veruju da se pokazivanjem takvih neprijatnosti, populističke vođe odbijaju činjenicu da mediji igraju integralnu ulogu u demokratiji. Međutim, gledajući razne primere po celom svetu, deluje da je uporna agresija zapravo nužna da bi se uspostavila direktna komunikacija između vođa i masa. Štaviše, to zapravo uopšte nije odbacivanje medija, već način da se oni privuku i iskoriste.“
3. Oslobodi se sramote: nemoralnost je „in“ u svetu post-istine
U avgustu 1991, ljudi širom sveta bili su hipnotisani balističkim raketama koje su preletale glavu Kristijan Amanpur, dok je ona za CNN uživo izveštavala o napadu saveznika na Irak. Iznenada je bilo moralno pričati o tome koliko je fantastičan taj tehnološki napredak koji nam je omogućio da gledamo rat uživo na televiziji. Pravo bombardovanje u pravoj zemlji postao je spektakl za gledaoce širom sveta, dok je samo osamnaest godina ranije, jedna jedina fotografija iz Vijetnama bila dovoljna da hiljade američkih građana izađu na ulice i pokažu svoju moralnu zgađenost. Fotografija Nika Ata na kojoj je gola devojčica iz Vijetnama, čije se meso topi dok beži od napalm bombi, slikana je u crno-belom svetu u kom se dobro i loše, lepo i ružno nisu još zamutili, niti su bili zamenjeni svojim suprotnostima. Zato je predsednik Nikson pokušao da spreči objavljivanje te slike, bojeći se reakcije javnosti. Upravo suprotno, samo dve decenije kasnije, ’Big Media’ je ponosno prenosila rat u Iraku dvadeset četiri sata, znajući da prizori umiruće dece više ne izazivaju ni toliku sramotu ni toliki bes.
Tako je otpočela ogromna promena na tektonskim pločama ljudske percepcije zla. Otvorila se pukotina na kopnu istine, deleći je na ostrva realnosti. Mi kao ljudski rod nismo više baštinili jednu istu istinu, što je značilo da tragedije drugih ljudi nužno ne izazivaju emotivni odgovor unutar našeg ličnog ostrva realnosti. Naša percepcija zla počela je da se menja tako da nije više ni bila potrebna stara ’dehumanizacija neprijatelja’; patnja drugih je naprosto irelevantna.
4. Razmontiraj pravne i političke mehanizme
„U martu 2007. godine, četiri meseca pre nego što je Erdogan drugi put pobedio na opštim izborima, radila sam intervjue o siromaštvu u najzaboravljenijim delovima Istanbula. Ljudi s kojima sam provodila dane živeli su pored puteva u šatorima i skloništima sklepanim od kartona, pili vodu u kojoj su bili crvi, nekima od njih je grejanje zavisilo od grumenja uglja koje su njihova deca skupljala na autoputevima, rizikujući živote a ponekad i ginući u tom procesu; bio je to univerzum Čarlsa Dikensa bez glasa pripovedača, sećam se da sam tad pomislila. Mnogi od njih su bili glasači AKP-a; to su bili ljudi koji su pustošili kamione pune besplatnih makarona i uglja… Pričajući s njima, postalo mi je jasno ne samo kako je Erdogan kontrolisao glavne arterije kapitala, već i kako je novac kapilarno strujao da stigne do najsiromašnijih, gradeći komplikovanu mrežu pristalica čiji je opstanak zavisio od njegove političke egzistencije.
Da bi izgradila tako veliku mrežu, Erdoganova stranka je eksploatisala već stravične životne okolnosti ovih ljudi, i što je još važnije, polako transformisala njihova društvena prava u stranačko političko milosrđe. Kada su ljudi ugroženi, nije ih teško ubediti da umesto borbe za društvenu jednakost, više smisla ima pokazati lojalnost političkoj stranci, u zamenu za veknu hleba dnevno i nekoliko grumenja uglja. Ovo milosrđe je, naravno, zavisilo od Erdoganove velikodušnosti, koja je bila zagarantovana samo ako dobije glasove zauzvrat.“
5. Dizajniraj svog građanina
„Kroz istoriju je svaki društveni, religiozni ili politički projekat tretirao žene kao papirne lutke za isecanje, koje oblačiš ili im svlačiš odabranu odevnu kombinaciju vladajuće partije. Od nacional-socijalističke partije i idealnog trojstva žene Kinder, Kueche, Kirche (deca, kuhinja, crkva) ili Staljinove radničke heroine ’Nove sovjetske žene’, do današnjih ratnica koje ganjaju karijeru, srećno su udate, imaju decu i ravan stomak, ne prestaje nagon za stvaranjem papirnih lutaka. Slika žene, a ponekad i njena duša, oblikuje se i razobličava, namešta po ukusu režima i koristi kao lutka iz izloga, da promoviše vladajući koncept idealne građanke koji promoviše vladajuća stranka. Svaki režim, bez izuzetka, počinje da gradi svog idealnog građanina podilaženjem ženama. Potrebna je cela jedna generacija da bi se stvorio novi čovek, ali redizajniranje žena, tako oni veruju, dešava se preko noći. Nesreća je u tome što svaki od ovih projekata, uprkos očiglednom neprijateljstvu prema ženama, uvek uspeva da nađe podršku među ženama čija je suština prolagodljiva kao plastelin. Stoga nije slučajno da su u svim zemljama u kojima je trenutno desničarski populizam u porastu, žene prve i najglasnije u reakcijama. Čak i one koje odaberu da sačekaju i vide šta će biti na kraju shvate da se, kad autoritarni lider krene u svoj marš na vlast, pre ili kasnije postavlja pitanje svim ženama da će prihvatiti da postanu plastelin i žrtvuju svoje dostojanstvo da bi dobile odobravanje lidera/oca ili će u ući u krvavu bitku koja započinje tako što im se kaže: Hvala, ali ne hvala.“
6. Pusti ih da se smeju užasu
„U jednoj narodnoj pripoveci iz Anadolije, bezočni sultan poveća porez. Svaki put kad haračlija dođe u selo, siromašni seljani ga mole da ih poštedi. Ali umesto toga, on porez dodatno uveća. Seljani gladuju i svaki put sve više i više mole, ali haračlija je tvrda srca. Međutim, kad jednog dana dođe u selo, one ugleda seljane kako plešu. Prijavi to sultanu. ’Moramo da prekinemo s podizanjem poreza, gospodaru’. Sultan pita zašto. Zato što, kaže haračlija, su oni sada u plesnoj fazi.’
Kad 2016. godine desetine dece bude više puta silovano u hostelu koji vodi provladina islamistička fondacija u Karamanu – i kad umesto nasilnika, novinari koji su o tome izveštavali završe u zatvoru: kad članovi vlade zatim hvale fondaciju kao najsavesniju instituciju u zemlji po pitanju dečjih prava i dogovaraju porodično slikanje sa predstavnicima fondacije – šta zapravo odgovoriti? Vilica vam padne od šoka, ostanete bez reči, oči vam se napune suzama, a zvuk nalik na štucanje izleti iz usta – ’Ah!’ A vaš mozak. Zavaran grčem facijalnih mišića, počinje da proizvodi smeh. To je smeh koji se proizvodi kada su ljudske emocije na granici. Kad je um primoran da testira sopstveni kapacitet za obradu nečeg toliko odvratnog i nelogičnog, i kad se obim tog zadatka stalno povećava i umnožava, dok ne postane nepodnošljiv, a mozak skonča preopterećen, pa zato prenosi pogrešnu poruku. Kao da ta nova vrsta emocija ne može da nađe svoje mesto na neuronskoj mapi, pa se oglašava samo kroz smeh. To se desi kad ostanete bez besa, i kad se iscrpe i vaše zalihe očaja i zgađenosti. A za razliku od sultana iz priče, vođa nastavlja da pomera granice dalje i dalje, dok odvratno i apsurdno ne postanu nova normalnost.“
7. Izgradi sam/a svoju zemlju
„Dok sam pisala ovu knjigu, pedantno sam pratila, svakog božijeg dana 2017. i 2018. godine najgore oblike čovečanstva i politike. Trebalo je takođe usisati nazad sav politički i emocionalni otpad koji je iscureo iz moje duše, kao i iz duša mojih sunarodnika, suvih kao barut, da bih mogla da upozorim druge koji se uskoro mogu naći na putu gubljenja svoje države. U proleće 2018. godine, nakon što sam završila drugo poglavlje, kad sam imala utisak da sam dobila svoje sledovanje svetske izopačenosti i banalnosti, jednog ranog jutra, poput deteta koje grabi bojice čim se probudi, počela sam da zamišljam pticu, nepostojeće vrste. Svake naredne zore, budila bih se i zamišljala još jednu pticu, uranjajući u ovu knjigu fantastike…
Želela sam da pošaljem prelepe stvari nazad kući, poput pesnikinje koja urezuje svoje ime u plutajuća debla na reci da bi obavestila ljude daleko nizvodno da je i dalje živa u Sibiru. Ideja je bila jednako budalasta kao što je i puštanje zmajeva tokom vazdušnog napada da bi se žrtve podsetile da je nebo veće od bombi. Ali, to je bila jedina stvar koju je lomljivo ’ja’ moglo da smisli. U tu knjigu su ukopani moji strahovi da će mi zemlja jednog dana postati potpuno strana, kao i nada da neću skončati kao potpuna strankinja narednoj generaciji, onoj koja će se roditi u mom jeziku, ali ne i u mojoj zemlji.
Napokon, mnogo je izglednije da je naš vođa završio sa sadašnjošću, i da će budućnost biti poprskana dioksionom autoritarizma da bi se osiguralo da zemlja ostane pusta za generacije čudnih ptica poput mene.“
Edže Temelkuran (1973), turska je novinarska i autorka, čije su knjige prevedene na brojne jezike. Redovno piše za The Guardian i Le Monde Diplomatique. Od 2016. je u političkom izgnanstvu i živi i radi u Zagrebu. Ovo joj je prva knjiga na srpskom.