Ovih vrelih avgustovskih dana, talas poskupljenja komunalija se podigao i prekriva sve više gradova i mesta u Srbiji. Počelo je sa Beogradom, pa preko Novog Sada, stiže do Kragujevca. Valja se i ka nama, samo da sačekamo da prođe vašar i da se sazove nova sednica lokalnog parlamenta. Dok ovo kucam osmeh mi izmami prisećanje na to kako je lokalna vlast brzo obrisala 6. tačku dnevnog reda na poslednjoj sednici skupštine. Nešto je tu trebalo govoriti o radu “JKP Toplane Pirot”. Možda se u njoj krila vrelina novih cena? I nije bilo zgodno time opterećivati građane. To nikada nećemo saznati šta je bio razlog brisanja. A možda i hoćemo, vrlo brzo.
Prethodnih dana naučili smo lekciju da lokalna vlast voli da kupuje sve što joj se dopada. I ne kupuje četiri telefona, čak ni tri, nego kupuje pet. Sve je to kako ko ima mogućnosti. Jer zahvata se iz javne kase, kao da je privatna. Ali najsmešnije je to što ni u tome lokalna vlast nije originalna, nego prepisuje od drugih. I u Nišu se vole telefoni. Vole se i druge stvari.
A da nije bahatost lokalnih vlasti samo u nemilice trošenju novca, može se videti iz vesti iz drugih sredina, gde se kriju oglasi po kojima se zapošljava novi kadar. Manipulacije, prikrivanja, netransparentnost, sve su to odlike lokalnih vlasti u Srbiji. Naučili su da im jednoumlje i strah koji šire dozvoljava da rade šta god žele, na način na koji žele. Gde nema kontrole, raste despotija.
A nije baš da sve to nije naučeno od republičke vlasti. Smernice su postavljene i one se koriste za izbegavanje procedura i njihovo izvrgavanje ruglu. U takvom stanju stvari korupcija buja.
I najbitniji događaji ovih dana, pobuna u Srbiji protiv litijuma, protiv rasprodaje zemlje da bi od Srbije bila napravljena rudarska kolonija, ujedinila je ljude. Strah od zagađenja, uništavanja dece i oduzimanja njihove budućnosti, pretvaranja sveg ovog prostora u jalovište i kužnu praznu zemlju, nateralo je ljude da podignu glas i suprotstave se vlasti koja radi samo u svoju i korist svojih sponzora. Nema tu mnogo nedoumica. Ljude je strah za njihovo potomstvo, za njihovu budućnost. Strah ih je gladi i žeđi. Strah ih je teških bolesti. Sve se to nadvilo nad građanke i građane i oni su pokazali da imaju makar mrvu dostojanstva. Vlast pokazuje svoju samovolju.
Iz tmine, podlo stižu i pretnje onima koji su progovorili:
A novinari su stalno na udaru. Jer vlasti trebaju samo mili i dragi poslušnici koji će raditi njen PR. Za druge ovde ne sme biti mesta.
I opet, sve što se događa budi nadu u osvajanje slobode. Ali, opet, jutra donesu novi pogled na situaciju. Brojnost protesta na kraju otkrije da još je strah u građankama i građanima prevelik. Plaše se. Taj strah treba razbiti. Jer ako se sada dignu ruke od svega, ničega više neće biti.
I sve je to jasno. Tamo gde su izbori pokradeni mnogo puta, gde se vlada strahom, tamo je beznađe.
Bila je Olimpijada. U Parizu. Mahao je predsednik pred nekim ekranom, šalom, dižući patriotizam, željan da sportom pokrije i litijum i bedu. Razbacivao se novcem iz budžeta, plaćenici su ga oberučke prigrlili. Igara je bilo. Kinte za plaćenike, takođe. Samo vode, za stanovnike Srbije nema dovoljno. Nema ni hleba.
Slavlja zbog uspeha proširiše se Srbijom, kao požari po deponijama. Nacionalistički kič dominirao je na svakoj tački slavlja. Sport se zaboravljao. Ali, srećom, ima i onih koji sport pamte zbog njega samog.
Ma koliko pokušavali da nas otrgnu od problema koji nas pritiskaju, problemi sve jače izbijaju na površinu. I sve su veći i veći. Opasnosti su neizmerive. Baš kao i količine vode koje su potrebne za rudnike. Kad se pročita nešto ovako, zapitam se da li ćemo svi mi biti kao one krave i konji na Suvoj planini koji su lipsavali bez kapi vode?
