Ukratko, osnovna razlika između totalitarnih sistema iz 20. i 21. veka jeste u tome što su oni iz prošlog stoleća pribegavali sistemskoj represiji, dok je ovovekovna diktatura, u uslovima razvoja digitalnih tehnologija, više zasnovana na medijskoj kontroli stvarnosti, a često se naziva i ’spin-diktatura’. Ali, ne treba previše verovati da i sistemi tzv. ’meke represije’ neće pokazati svoje nasilno lice u bilo kom trenutku ozbiljnijeg ugrožavanja vlasti. Mišljenje raznih analitičara jeste da danas postoje hibridni sistemi koji pod maskom nacionalističkog populizma i spin-retorike u kontrolisanom medijskom diskursu baštine elemente mnogih represivnih sistema iz prošlosti. Drugim rečima, da više niko otvoreno ne podržava ekstremne ideologije bilo krajnje desnog ili krajnje levog ideološkog spektra, ali da u korenu moći i načinu vladanja postoje obrasci koji fenomenološki pripadaju sličnim pojavama iz istorije. Ovom prilikom, na osnovu studije dr Lorensa Brita (1), koji je svom radu proučavao sličnosti između poznatih istorijskih pojava fašizma, iznosimo 14 karakteristika fašističkih sistema, ali i drugih autoritarnih oblika vlasti u svetu. Takođe, na kraju teksta, možete pogledati i podkast ‘Forum’ sa produkcije ‘Radara’, razgovor Seada Spahovića i Zlatoja Martinova, u kojima se obrađuju neke od tema koje su bliske ovom članku.
- Snažno i kontinuirano izražavanje nacionalizma
Počev od isticanje zastava, preko nacionalnih simbola na odeći, kao izraza patriotizma građana, fašistički režimi upotrebljavaju patriotske parole, slogane, simbole, nacionalističke pesme. Prezir prema stranim uticajima koje se graniči sa ksenofobijom, prisutan je njihovoj propagandi.
- Omalovažavanje ljudskih prava
Fašistički režimi posmatraju ljudska prava kao beznačаjnu vrednost i prepreku ostvarivanju ciljeva vladajuće elite. Kroz ciljanu primenu propagande prema javnosti, građanima je prihvatljivo kršenja ljudskih prava marginalnih grupa, pa čak i demonizaciju onih čija su meta. Kada se napadi i zlostavljanje ne mogu sakriti od očiju javnosti, vlasti pribegavaju skrivanju činjenica, poricanju i dezinformacijima.
- Identifikacija neprijatelja/žrtvenih jaganjaca u cilju mobilizacije masa
Zajednička nit koja spaja ove režimima je upotreba žrtvenih jaganjaca kao sredstvo da se skrene pažnja građana sa drugih problema, da prebace drugima krivicu za neuspeh, i da kanališu frustraciju u kontrolisanim pravcima. Metode nemilosrdne propagande prema žrtvama su veoma efikasne. Često autoritarni režimi podstiču „spontane“ izlive gneva protiv ciljnih grupa. Obično su to komunisti, socijalisti, liberali, Jevreji, etničke i rasne manjine, kao i tradicionalni nacionalni neprijatelji, pripadnici drugih religija, sekularisti, homoseksualci. Pristalice ovih targetiranih grupa su shodno tome označeni kao „teroristi“ (izdajnici).
- Prevlast vojske/pasionirani militarizam
Vladajuće elite uvek se poistovećuju sa vojskom i industrijskom infrastrukturom koja je podržava. Nesrazmeran udeo nacionalnih resursa se izdvaja za vojsku, čak i kada su potrebe domaće ekonomije akutne. Vojska je predstavljena kao izraz nacionalizma, a koristi se kad god je moguće da se afirmišu nacionalni ciljevi, zapreti drugim narodima, i poveća moć i prestiž vladajuće elite.
- Osioni seksizam
Iz proste činjenice da političkom elitom i nacionalnom kulturom dominiraju muškarci, ovi režimi neminovno posmatraju žene kao građane drugog reda. Takva društva su odlučno protiv abortusa i veoma homofobična. Njihovi stavovi se ogledaju u drakonskim zakonima koji uživaju veliku podršku od strane zvanične crkve u zemlji, a u sprezi sa crkvom, režimi pravdaju svoje zloupotrebe.
- Kontrolisani mediji
Neki režimi drže medije pod direktnom kontrolom i ne dozvoljavaju im da skrenu sa partijske linije. Drugi vrše suptilniju kontrolu medija. Metode pritiska su razne: kontrole dozvola za rad, ekonomski pritisak, zahtevi za patriotsko izveštavanje ili otvorene pretnje. Direktori masovnih medija su često politički povezani sa vladajućom elitom, zajedno sa njima prikrivaju od javnosti neuspehe vlasti.
- Opsesija nacionalnom bezbednošću
Neizbežno, nacionalna bezbednost je aparat pod direktnom kontrolom vladajuće elite. To je obično instrument ugnjetavanja, koji radi u tajnosti i nema nikakvih ograničenja. Akcije službe bezbednosti su opravdane pod parolom zaštite „nacionalne bezbednosti“, a ispitivanje njihovih aktivnosti je predstavljeno kao nepatriotski ili čak izdajnički čin.
- Tesna povezanost religije i vlasti
Za razliku od komunističkih režima, fašistički i autoritarni režimi nikada nisu proglašeni „bezbožničkim“ od strane njihovih protivnika. U stvari, većina režima je povezana sa vladajućom religijom u zemlji i odlučno se predstavlja kao branitelj te religije. Propaganda redovno stvara iluziju da је vladajućа elitа zaštitnik vere i protivnik „nevernika“. Činjenica da ponašanje vladajuće elite nije u skladu sa normativima te religije, gurnuta je pod tepih.
- Zaštita moći korporacija
Iako je život običnih građana pod strogom kontrolom, slobodno poslovanje velikih korporacija nije ugroženo. Vladajuća elita posmatra korporativnu strukturu, kao način da obezbedi ne samo vojnu proizvodnju (u razvijenim državama), već i dodatna sredstva društvene kontrole. Članovi ekonomske elite su često povlašćeni od strane političke elite, kako bi obezbedili zaštitu uzajamnih interesa, posebno u suzbijanju prava osiromašenih građana.
- Snaga radnika je ograničena ili eliminisana
Radničke organizacije su označene kao jedan centar moći koji mogu provocirati političku hegemoniju vladajuće elite i njenih saveznika iz korporative, te su neminovno slomljene ili nemoćne. Siromašni su građani drugog reda, izloženi sumnji ili otvorenom preziru.
- Omalovažavanje i suzbijanje intelektualaca i umetnika
Intelektualci i sloboda izražavanja su anatemisani od strane ovih režima. Intelektualne i akademske slobode se smatraju atakom na nacionalnu bezbednost i patriotske ideale. Univerziteti su strogo kontrolisani, a politički nepodobni profesori proganjani ili eliminisani. Slobodoumne ideje ili kritike se snažno napadaju, ućutkuju ili slamaju. Ovim režimima, umetnost i književnost treba da služe za sprovođenje nacionalnih interesa ili nemaju pravo na postojanje.
- Opsesija kriminalom i kažnjavanjem
Većina ovih režima ima drakonski pravosudni sistem sa ogromnom zatvorskom populacijom. Policija se obično glorifikuje i ima skoro neograničenu moć, što joj dozvoljava ogromne zloupotrebe. Moć policije se koristi u montiranim političkim procesima protiv političkih protivnika. Strah i mržnja od kriminalaca ili „izdajnike“, često se koristi kao izgovor pred građanima za jačanje policijskih snaga.
- Nesputana korupcija
Oni koji su u poslovnim krugovima ili bliski vlasti koriste svoj položaj da se obogate. Korupcija je proces koji se razvija u oba pravca; elita vlasti dobija finansijske poklone i imovinu od ekonomske elite, koji zauzvrat uživaju podršku vlade i monopol. Politička elita je u prilici da stekne imovinsku korist krađom nacionalnih resursa. Pod kontrolom državne bezbednosti i medija, ovakva korupcija je u velikoj meri nesputana i skrivena od očiju javnosti.
- Namešteni izbori
Parlamentarni izbori ili istraživanja javnog mnjenja u ovakvim državama su obično lažirani. Uobičajeni metodi koji se koriste u cilju ostvarivanja željenog izbornog rezultata uključuju kontrole izbornog sistema, zastrašivanje pristalica opozicije, uništavanje ili krađu glasova. (2)
1) Laurence W. Britt, Fascism Anyone?, Free Inquiry magazine, Volume 23, Number 2.
2) Šira elaboracija preuzeta sa sajta „Učionica života“, autora dipl. istoričara Aleksandra Todosijevića: https://ucionicaistorije.wordpress.com/