Moram da priznam da sam posle prvog zasedanja lokalnog parlamenta u sredu 7. februara prilično razočaran. I to ne zato što sam kao novopečeni odbornik u novom sazivu Skupštine Grada Pirota imao baš neka visoka očekivanja od ove konstitutivne sednice, koja, kako joj naziv kaže, služi zato da bi se stara „elita“ aparatčika ponovo ustoličila na vlasti. Očekivao jesam gomilu dosadnih procedura i administrativnih formalnosti, što mi je u neku ruku i pogodovalo, pošto mi je pružilo podosta vremena da analiziram ponašanje naših lokalnih zvaničnika. I tu je zapravo koren mog razočarenja.
Kao neko ko je prvi put u politici i neko ko je o političarima na vlasti uglavnom imao stavove formirane na osnovu medijskog utiska ili čaršijskih glasina, ovaj nivo jeftine lakrdije, grupne i individualne, zaista nisam očekivao. Čak ni moja umetnička stilizacija iz skorašnje dramaturške prakse nije mogla imaginacijski da parira ovim „likovima“ koji su svoju legitimizaciju u stvarnosti našeg grada stekli jedino kroz bavljenje politikom.
Osoba koju neću imenovati, a koja je na čelu ovog grada u poslednje dve decenije, sve vreme se ponašala na nivou kafanskog skeča iz neke drumske birtije crnotalasnih filmova Žike Pavlovića. Neduhovita dobacivanja, ciničan poluosmeh kao fasada lažnog samopouzdanja, očigledna nervoza koju je odavala cela njegova figura zgrčena na stolici u skupom odelcetu sa kravatom, smena pretvorne ljubaznosti i žovijalne provokativnosti, naduvena slatkorečivost izlizanih tirada za govornicom, sve u svemu – jeftina populistička šmira za one sa neurednom stolicom i donjim koeficijentom inteligencije iz filma „Idiokratija“. Uz to i rokada mesta sedenja, čak je neko vreme mangupski posedeo i među našom odborničkom grupom, raspričan kao salonski žigolo vragolasto nudeći svoju stolicu opozicionim odbornicima, koji su stojeći oko govornice protestovali već na samom početku sednice zbog nametnutog rasporeda sedenja.
Ne znam zašto sam očekivao nekog hladnog, nezainteresovanog političara iz vremena socrealizma, nekog bidžu sa kravatom, kamenog lica i blago pospanog, u stanju meditativne opuštenosti, sa svim ovcama na broju. Možda je to zaista i do mene, pošto se ne krećemo u istim kafanskim krugovima i nikada nisam ulazio u to partokratsko kolo sa svadbarskom maramicom i podvriskivanjem, svaki put kad legne dobro plaćena javna funkcija. Jednostavno mene taj polusvet ne zanima kao takav i u politici sam se obreo isključivo nošen revoltom i željom da se ovo društvo konačno oslobodi od takve (ili bilo koje buduće) partijske oligarhije.
Naposletku, razočarala me, doduše u dalekoj manjoj meri, i servilna monolitnost vladajuće odborničke grupe, koja je sve vreme poslušno dizala ruke, udvorički aplaudirala na svaki skeč svog kabaretskog vođe, dokazujući svoju poslušnost odsustvom vlastitog mišljenja i bezličnim pripadanjem većini. Zaista, kao zastrašujući eho koraka onih koji prate domanovićevskog vođu na putu svog otužnog survavanja u ambis. Možda me je i ta atmosfera na kraju, kod čitanja razrešenja i novih imenovanja raznoraznih funkcionera, najviše zaprepastila gluvoćom i slepilom naše kontra-elite na vlasti. To da je srpsko društvo u celini ugroženo sistemom političke diktature u koju tonemo svakodnevno kao u živo blato, dok naši lokalni aparatčici keširaju svoje čipove u zaljuljanom potpalublju „Titanika“ koji je udario u podvodne hridi i koji neumitno tone. Ili da se na kraju pozovem na jednu svoju pesmu čiji sam poslednji stih izdvojio za naslov ove moje kolumne iz rubrike „Dnevnika jednog odbornika“:
upitan o slavi besmrtnih
u dvorani ukrašenoj bogolikim statuama
dok je princ kidao najukusnije komade mesa
i zalivao večeru najboljim vinom
pesma trubadura skončala je sladunjavom kadencom
pijana dvorska luda na zaprepast evnuha i svite
obnažuje genitalije i prči uvis spolovilo
mudrac posramljeno
zausti:
svet je panađur
smešnih ogledala i šarlatana
u kome jednonoga balerina
proslavlja graciju
u kome pogrebnik šije kostim
junaku
i nigde se toliko ne slade porazu
pravednika
i nigde se toliko daleko ne čuje
plač komedijaša
lopovi će proslaviti poštenje
(Zavet ćutanja, Narodna biblioteka Pirot, 2020)
(Glas Pirota, 8. 2. 2024)