I desila se napokon prilika za novu sednicu Skupštine koju onomad zakazasmo mi iz opozicije, trećina narodnih odbornika, te krenusmo hrabro put Gradske uprave. Petak, na Mladence. Meni srce tuče u grudima, nije zgodno uopšte. Predložen sam za predsedavajućeg ove sednice a sanjao sam prethodne noći Jovana („protiv razuma“), predsednika GIK-a, kako se cereka na sednici Skupštine grada i upire prstom u mene: N’umeš da vodiš sednicu, ha-ha-ha, n’umeš da vodiš sednicu! Tako se i probudih obliven znojem, sabajle. Ali, šta je tu je, odagnah sve utvare iz košmara, te sada koračam odlučno ka Gradskoj upravi…
Unutra tiho. Nema niki. Samo se čuje bat naših koraka dok se penjemo ka drugom spratu i izbijamo na hodnik do čuvenog ćilima na zidu. Kažu upućeni da otkako Globus više nije šef kabineta gradonačelnika, Gradska uprava više nije ista. Nije više to to. Oseća se kao neka praznina u vazduhu. Nema više onog šarma. Prolazimo kroz bočni hodnik ka velikoj sali Skupštine, kad začusmo nečiju pesmu iz toaleta! Neko pevuši i grgoljavo ispira usta iznad lavaboa. Bela majica na bretele, peškirče oko vrata, losion posle brijanja i četkica za zube u čaši. Gradonačelnik! Lično. Zvižduće, mangupski. Izgleda da je posle dvadeset godina funkcionerskog staža stekao stanarsko pravo da živi u zgradi Gradske uprave. Danas se i zvanično uselio. Bila, kažu napredni poslušnici, čak i žurka za useljenje. Đuskalo se do zore. Igralo i pevalo. I eto ga sad u toaletu, podbuo i mamuran, kao posle noćašnje terevenke. Pustio mlaz vode, ali „trlja ruke“ sa strane. I u trenutku, prisetih se proročkih reči svog nekadašnjeg gimnazijskog profesora, Zokija Kostića: „Politika je prljava kuhinja, tamo nisu čiste ruke.“
Ništa, da mu ne smetamo u jutarnjoj rutini, uđosmo u salu. Da skratim priču, preko sekretarke ustanovismo brojno stanje prisutnih odbornika, naravno, samo smo mi iz opozicije i uvaženi predstavnici lokalnih medija, te konstatovah da nemamo kvorum za rad i odložih sednicu za naredni petak. Tako piše u Poslovniku. Samo u dnu sale džedži Lažni pravnik Šćepan (Colić) Mali i kafanski dobacuje: A koja je ovo procedura, a koja je ovo procedura? Samo što mu ne rekoh sa mesta predsedavajućeg da biramo skupštinsku delegaciju za put u Rio de Žaneiro. Samba, karnevali, Kopakabana… Ućutao je brzo. Setih se legendarne konstitutivne sednice kad je iza mojih leđa prišao Jovanu GIK-ovcu i upitao ga nonšalantno: Kolega, kako je? Najiskrenije, mislio sam tada da se zajedno kupaju na Nišavi, da imaju svoje mesto za zatapanje na Petom brzaku. Pravnička je to struka – plivanje nizvodno, sinhrono, prsno.
I ništa, vratismo se u stranačku centralu, kad eto ti, brže-bolje gradonačelnik posle nas održao konferenciju za medije. Nema je predsednica Skupštine, Tončićeva, da održi slovo pokore o nama, pa eto mora on sada, mamuran. Pored njega stoje Jogurt i Šćepan Mali, ko dve modne pratilje. Umesila, kaže, Tončićeva mladenčiće da nas posluži na sednici ali joj zagoreli, morala ceo pleh da baci. Zato je on tu, glatko izbrijan, sređen, utegnut. Kaže i da se mi iz opozicije ne razumemo ič u politiku. Valjda je za to potrebna posebna genetika, pomislih, išlifanost koju valjda pokupiš negde sa sela. Ništa mi nije jasno. Pominje i neki „Institut za vanredne sednice“. Potražih ga na Guglovoj mapi na teritoriji Pirota, nema nigde tog Instituta. Da to nije neki Centar za odvikavanje javnih funcionera koji ostaju bez plaćenih funkcija ili (nedajbože) ostavljenih konkubina koje, kao u onim turskim haremima, žive odvojeno od svog sultana, na doživotnoj apanaži? Ko će ga znati šta mu je taj Institut za vanredne sednice a uz to se, kako ističe, još i retko koristi, skoro nikad. Onda to postoji izgleda samo u njegovom imaginarnom svetu, gde se ljudi poput njega useljavaju u javne ustanove kao da im je to dedovina…
I tako se nekako zbi. Ne lipši magarče do zelene trave. Ova se skupštinska saga i dalje nastavlja, sa istim ciljevima naše odborničke grupe. Isti poziv za sednicu, iste teme, isto odstojanje. A do tada, ako vidite negde počasnog rezidenta Gradske uprave, kažite mu da je javno gradsko kupatilo njegovo sve do onog trenutka kad narodu baš zagusti. A tada će i prvi među jednakima morati da sačeka svoj red… Jer nužda u narodu je velika.
(Glas Pirota, 24. mart)