Povod za pisanje ovog osvrta nije novo kukumavčenje ili lament nad žalosnim stanjem našeg društva. Nije to ni opšta spoznaja duhovne i materijalne krize vremena u kome živimo. Po tom pitanju, ništa novo, reklo bi se. Čemu uopšte i ta potreba za pisanjem i opisivanjem naše stvarnosti? Dokoni bi rekli: sve mi to dobro znamo, živimo u njemu, ne treba nam neko da nam potura ogledalo pred lice. Drugi, malo lucidniji, na to bi se sa gnušanjem nadovezali: mi smo takvi oduvek bili, civilizacijski neumiveni, vrednosno zapušteni, nemamo demokratske tradicije, uvek je kod nas bilo i biće nepotizma i partokratije, prosvetiteljstvo se nije primilo za razliku od krompira, naš društveni mentalitet je podanički i podložan jeftinoj političkoj manipulaciji. Često u razgovoru sa ljudima i sam izgubim volju za daljim analizama, ako je finalni argument s druge strane zapečaćen pesimizmom koji oduzima bilo kakvu veru u politički angažman.
Eto, desilo se i to da naš cenjeni muzej dobije za direktora profesionalnog fizioterapeuta. I sâm sam zakazao masažu preko oficijelnog sajta Muzeja Ponišavlja Pirot, sve brideći od sramežljivosti, jer ne ide se u muzej na masažu svaki dan. To što su neki ljudi od integriteta tamo izgubili svoj posao i ostali na ulici, diplomirani etnolog i arheološkinja, koga briga, jedna kap u moru nepočinstava ove vlasti. Inače, novog upravnika muzeja pamtim iz vremena njegove kritičke orijentacije prema aktuelnoj vlasti, kada se zalagao upravo za princip stručnosti nasuprot stranačkoj pripadnosti. Čak je i mene tada ubedio da mu se potpišem za izbornu listu stranke koju je tad predstavljao, glumatajući opoziciju. Ironija da je danas on sam oličenje upravo onoga protiv čega se zalagao, javno i privatno, gazeći svaku etičnost i zdrav razum. Neko bi se možda zapitao: ima li ičega bednijeg od izdaje vlastitog obraza? Pitanje važi jednako za sve nekadašnje opozicionare i otporaše a sadašnje konformiste i podrepaše.
I tu domišljam i postavljam glavnu tezu svog mikro-analitičkog osvrta. Možda je glavni problem našeg društva upravo u odsustvu solidarnosti u ovakvom bolesnom vremenu. Sve i da se javno iskazuje podrška prema žrtvi ili javna kritika prema činu nečije bahatosti, sve ostaje na tom gestu ljubaznosti, na toj formi osude ili čestitke iza koje ne ostaje skoro ništa. Ergo, da li smo kao društvo izgubili sposobnost da zaista nešto menjamo, makar to značilo i izlazak iz zone vlastitog komfora koja je iscrtana, kao na mestu zločina, linijom našeg manjeg otpora i moralnog kameleonstva? Druga teza je kraj mita o apolitičnosti. Drugim rečima, možete da budete apolitični do mile volje, sve do trenutka kada vas ovaj sistem ne raspauči posred nosa nekim oblikom nepravde. Biti politički svestan i angažovan u ovom vremenu jeste za većinu građana, sa ovakvom vlašću, pitanje ne samo elementarnog dostojanstva već i biološkog opstanka.
Na kraju, neko je već primetio da živimo u poslednjem stadijumu raspada ove vlasti koja je ogrezla u razvratu i kriminalu. Faza imperije u kojoj Kaligula uvodi svog konja Incitata u senat, uz naklon svih senatora koji su dužni da mu odaju svakojake počasti. Mi na lokalu, doduše, imamo svog malog Kalizguzlu, a bogami ne oskudevamo ni u ponijima. Vreme koje bih, takođe prema lepoj književnoj citatnosti, nazvao periodom političke tikvijade, nutritivne poslastice za svakog jahački izdresiranog konja. Kad su cvetale tikve. Zamišljam ih kako pupe i đikljaju ispred zgrade Gradske uprave, lepe, sočne, trbušaste bundeve, dok ih tikvolozi na vlasti redovno zalivaju.
Tu je, podrazumeva se, i glavni politički tikvan, onaj koji ih na početku svakog svog mandata sa đavolom sadi. E sad, da li će mu se na kraju one ipak obiti o glavu, zavisiće malo i od nas…
Tomica Ćirić
(18. 2. 2024, Glas Pirota)