Često se ovo pitanje pokreće u razgovoru sa javnosektoraškom kastom, a to su otprilike svi oni koji su na pravdi partijskog klijentelizma, korupcije ili nepotizma, uhlebljeni u jasle ovog sistema, u sva ona topla, institucionalna gnezdala kojima je u Srbiji odvajkada vladala Partija. I to nije ništa novo. Epohalno otkriće bi bilo da se pronađe danas neko ko se zaposlio u javnom sektoru bez „veze“. Ovo naravno nije vez u pletenju. Može ipak, metaforički rečeno, da se razume i kao društvena pređa koju naša partokratija plete u u svakom izbornom ciklusu, kada je neophodno bodovati sve javnosektoraške niti da bi se ispleo novi mandat za vlastodršca. Dakle, da se vratim na osnovnu ideju ove kolumne a često se u razgovoru sa javnosektorašima dotaknem tog pitanja – da li su promene danas zaista moguće?
Javnosektoraška tuga je pregolema. Postoji više odgovora na ovu dilemu iz perspektive nekoga ko se uhlebio u javnom sektoru. Prvi koji kaže da promene nisu moguće , svi su isti, samo su neki istiji od drugih, sve opcije smo probali, živeli smo i paralelne stvarnosti i ne, ne možemo se promeniti kao društvo. Ovaj sam stav već opisivao kao vid radikalnog pesimizma koje me malo podseća na orijentalni fatalizam andrićevskog sveta turskih kasaba, a nalikuje i na predmet studije „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića. Ništa novo, naravno, samo se ova formula stalno ponavlja kao mantra. S tim u vezi, reći ću samo to da su promene uvek moguće i da je svako društvo moguće promeniti, pa tako i naše, bez obzira na kulturološke i antropološke preduslove.
Drugi odgovor je svakako afirmativan po samu vlast. Promene su tu, živimo u najboljem mogućem sistemu, jer za drugi i ne znamo, sve je u najboljem redu dokle god je nama dobro i našim porodicama. Mi smo se prodali i mi imamo svoju cenu, svoju konfekcijsku etiketu i čuvamo svoj račun radi postizborne reklamacije. Za nas je društvo poligon ograđen isključivo za našu dobrobit, drugi sugrađani nas ne zanimaju i tuđi jadi, visoka politika ni najmanje, imamo svoje godišnje odmore, letovanja i zimovanja, lečimo se kod privatnih lekara, plaćamo privatne časove, ako treba sutra će nam i deca preko granice, ako se već sa kupljenim diplomama negde botovski ne usektorišu… A vi što se niste prodali na vreme, možemo samo da vas žalimo, to nije naš problem. Sa ovom sortom ljudi svakako da razgovor uopšte ne vodim, nego samo konstatujem vrednosni otklon.
Treći odgovor je afirmativan za opoziciju, ali i lukrativno oprezniji. Da, promene su moguće, mi želimo da se promene konačno dese u ovom sistemskom ludilu, ipak ja kao pojedinac koji je uhlebljen u javnom sektoru, ne mogu prstom da mrdnem da bi se te promene dogodile. Drugim rečima, ne mogu ništa da uradim što bi ugrozilo moj egzistencijalni položaj, posao i društveni status. Vama iz opozicije svaka čast na borbi i zalaganju, ja eto ne smem „preko crte“, nadam se da me razumete… I, svakako, moja malenkost lično razume ovakav odgovor. Bez sarkazma. To što naše društvo šlajfuje u mestu, usred političke kaljuge koja sa svakim mandatom ove vlasti postaje sve više nalik živom blatu koje usisava čitavo društvo, to što je neophodno da svi izađemo iz svoje zone komfora i poguramo malo tu zarđalu mašinu, dakle, da se svi malo zaprljamo – izgleda da se to ne dotiče većeg broja građana. Jer izgleda da se ta „neizvesnost promena“ kosi za konformizmom većine danas u Srbiji.
I to bi bilo ukratko stanje u našem društvu u kome je javni sektor samo njegova svilenkasta čahura. Odgovori koje slušam svakodnevno u dijaloškom klinču sa sugrađanima, temelj su ustaljene društvene percepcije. I zaključujem na kraju, promene jesu moguće i na kraju će se one i desiti, ali je pitanje da li ćemo svi sedeti skrštenih ruku i gledati tuđu gladijatorsku borbu ili ćemo kao odgovorno društvo pokucati na vrata sistema i prekinuti kleptokratske ludorije ove vlasti. Makar pri tom svi zaprljali sebi ruke.
Alternativa je u ćutanju i beskonačnom podaništvu.